Ракија до Токија: Ракија препеченица

Ракија до Токија: Ракија препеченица: Ово нека буде нека врста представљања широј јавности. Овде можете писати и расправљати о ракији, Србском изуму и једином напитку на свету ...

После избора

Прођоше избори, још нема владе. Нисам се од тада јављао. Погасио сам све своје налоге на интернету у виду фејса, твитера и осталих лажних давача наде. Десило се да сам био преварен и на неки начин обманут. Велики број, скоро већина, мојих "пријатеља" на овим друштвеним мрежама је било истог мишљења као и ја. Скоро сви моји коментари су прихватани позитивно и са одобравањем, тако да сам стекао слику да је ОН готов. Наравно, то је била фатаморгана, а не права слика. Лаж, коју је неко лансирао мени, и мислим многим другима. Насели смо на фору. Навукао нас је. А ми смо насели. И то је то.

Моја, наша, грешка је та што ипак нисмо дорасли случају и ситуацији. На сцени су много бољи играчи. Одиграна је представа уживо, пред нашим очима. Нама су додељене споредне улоге, маске и понеки додир главног глумца у пролазу.

Шта се десило?

Поједини генијални господари лутака су написали сјајан сценарио, а ми смо прогутали мамац као да никада нисмо видели црва. Мислили смо да је змија. Питон. А оно обичан црв, као у цртаћу Софронија певца.

Нико не може да ме убеди да не постоји теорија завере. У било ком смислу, а посебно ако се односи на Србски народ. Све нам ради неко са стране, а ми испаднемо овце, мислећи да смо у тим тренуцима чобани. Или ротвајлери, који су у почетку и били овчарски пси. Сада и они имају своје парче ланца или метар ограђене жице у којој могу да мисле о себи да су лавови. Као и ми. Чак нас и зову орлови у појединим спортовима. А више личимо на попишане голубове. У свим делићима стварности. Али, оправдање треба тражити у нашој површности, да не кажем глупости. Невином начину размишљања без "задњих" мисли и предрасуда. Ми у све улећемо отвореног срца, и гледајући из своје позиције и тачке гледишта, неисквареног. Мислећи да је и друга страна иста таква. Када коначно отворимо очи и одемо иза завесе, остаје само да видимо конце које је неко вукао. Чак нам не дозволе да видимо ни обрисе. И тако, убеђени да смо били у праву, и даље не верујемо у теорију завере, већ убеђујемо себе и друге да је то тако морало да буде, да ће следећи пут бити другачије... И док ми са нестрпљењем чекамо следећу рунду, за коју се спремамо као за претходну, са малим исправкама, мајстори са друге стране канапа имају спремљену игру невиђену до сада, за коју смо ми неспремни, поново. Али, дају нам конче да вучемо за собом, а не видимо да је ипак некако закачено за наш врат. И затежући, наивно мислимо да давимо противника, који прави гримасе сличне дављенику. После схватимо да се ипак само гушио од смеха нама, који кад схватимо шта се десило, схватимо и да је опет касно, и да вучемо свој долап у круг.

Е, то се десило мени, који сам читајући и пишући коментаре на нету, помислио да је зрео да падне. А онда сам пао као шљива у г...о.

И, шта сад? Погасио сам све, и немам појма шта се дешава, осим да немамо владу, али имамо првог човека, изабраног на изборима. И, он је сада и мој и ваш Премијер. И ми треба да га слушамо и поштујемо. Тако каже закон. А онда ће неки Спилбергић да одлучи да замени главног лика бесконачне серије о Србистану, јер је почео да мисли својом главом. Поделиће главне улоге, нама поново споредне, или у крајњем случају улоге двојника. Ипак ми само личимо на народ. Ми смо двојници које ће заменити неким другим, бољим, који више личе на главног глумца...

Чисто да имате шта да читате и о чему да размишљате, па се видимо на новом "кастингу", или подели улога за следећу трагикомедију.

Живели!

Избори 2016.

Док читате, пустите песму, да вам буде пријатније. После одгледајте и спот. На републичким изборима заокружите 5, а на локалним у Паланци 10. И то је то. Као лагана хипноза...

Листа Двери - Дуца Терзић - др Ниџа Грујић

Захуктава се изборна трка, креће циркус у свим димензијама. Кловнови су добили своје улоге, и крећу да замајавају народ. Једни служе да засмејавају, други да расплачу. Али, чињеница је да су сви они истрошени. Колико год се трудили, почиње да бледи њихов изглед и утисак који остављају је све јаднији. Почиње да се меша њихова основна улога: они који треба да засмеју, исто тако расплачу, док ови други, уместо да буду носиоци тужног расположења испадају смешни. Целокупна прича је добила тај смешан призвук и изглед.

Исто тако, ови наши кловнови са почетка приче, причају исте приче већ 20 и кусур година, и мисле да и даље могу да буду интересантни. Доста бре! Идите кући! Пустите друге, млађе! Докле више?!? Од кад знам за себе, знам и за вас! Писали сте матурски рад на тему: Потоп и Ноје. Јер сте то и доживели. Присуствовали сте открићу ватре. Ваш мајмун је пао са дрвета и започео еволуцију. Мојсије је у вашој башти пронашао штап којим је поделио море. Ви сте преци Чак Нориса. Ви сте упропастили Србију и моју Паланку, али и даље поручујете: МИ смо најбољи избор! Србија побеђује са нама! Ако хоћете нова лица, гласајте за иста. Само ми знамо како! Градимо Србију! Србија не може да чека... наПрдни, жути, крути, црни, бели.... одлазите бре!

Међутим, изгледа да њихова бледа и јадна прича налази своје слушаоце. Колико год јадна била њихова улога и глума, налази пут до своје публике. Невероватан је број људи који су се окористили од ових кловнова, направили каријеру себи на туђ рачун, труд и муку. Велики је број оних који су добили неки непостојећи посао, за који примају дебелу плату, и наравно да њима не одговара да дође до промена. Иако су свесни да неко други ради за њихову плату, да је некоме узето од уста, од деце, породице, напретка да би они добили своју измишљену плату, њих то не интересује. А и зашто би? Постали смо друштво које не води рачуна о другоме, само о себи. И што би неко  добровољно одбацио свој лагодан живот, иако је свестан да није заслужио? Зато се и смеје на улоге ових кловнова, аплаудира, урла и одобрава, чак и убеђује све око себе да су они најбољи. Јер на тај начин у ствари чувају своје дупе.

Има и оних који немају никакве користи од ових превараната, већ их чак и воле. Иако су им смањили плату, пензију, иако немају светла у својој улици, иако им та улица више личи на исушено корито реке јер има само рупе и камен, они и даље воле своје мучитеље. Невероватан склоп непредвидивих ситуација можданих завијутака, кривина и вијуга. И све се то слило у садашњост Србије, која траје много дуго да би смело да опстане.

Зато Двери...

Јер Двери значе врата. Врата за излазак из овог лавиринта страначких превараната, крађа и међусобних услуга. Врата да се коначно уђе у нормалну Србију.

И сад поново песма и спот...

Спот за једину листу која доноси победу

Ко нема за кога, нека гласа за мене!

Досадило ми је више да се поред мене дешава свашта, а ја не радим ништа.

Ето, поново су избори.

Годинама већ не излазим на изборе, јер мислим да ми и немамо изборе, већ само гласање. Избор је сведен на зло и горе.

Одлучио сам да покушам да пронађем кандидата за кога могу да гласам.

Макар на локалним изборима. Мада, шта фали и републичким?

Оћу да се кандидујем. Не знам како, нити имам програм.

Ето, одлучио сам да подметнем леђа.

Стално кукам како Србија пропада, мој родни град са њом и мало брже, кукам и ништа.

Ред је да се крене у борбу.

Овом приликом објављујем да имам жељу да се борим за оно што мислим, макар на локалу. Ако уопште сазнам како и шта треба да се уради.

Немам никакав програм, али знам да нећу да крадем.

Немам ни пратиоце, али ваљда ће да се јави неко.

Ако неко има жељу да помогне, саветом или било како, нека се јави.

Свака помоћ је добродошла, ако је добронамерна.

Ај сад, ко шта може, нека предлаже!

Ватерполо три државе Србске

Постоји одређена доза толеранције коју сваки човек има. Постоје и границе. Шта да ради човек који има довољну количину живаца да издржи сваки спољашњи напад на његов мир, а када спољни ударачи имају више начина како да тај дебели живац прекину и натерају човека да пређе ону границу, и да почне да се нервира?

Постоје разне ситуације када људи, народ треба да припомогну својој држави када западне у тешку ситуацију. Било да је рат, непогода, нека несрећа коју сада не желимо да призивамо, ситуација која тражи од свих максимално залагање да би се превазишла криза. (Као када у фирми у којој радите неко одлучи да озакони своју везу браком, па се прерачуна у количини пара које ће да заради, па почне да сикће и цокће на све стране, а онда колеге сакупе добровољни прилог или како год звали тај начин помагања колеги у невољи, па га мало одобровоље и смире.)

Није важно ни то што кризна ситуација у Србији траје деценијама, ни што исти који су нас увалили у кризе хоће да нас ваде, па нас сада наговарају да гласамо за њих, јер сад знају где су грешили, само да се врате на власт, одмах постајемо светска сила...

Све то гутам годинама, јер ми је ниво толеранције висок. Али, постоје и границе.

Гледао сам финале ЕП у ватерполу. Играле су две државе, а један народ. Небитно. Ми смо победили. Наравно. Али, пренос сам пратио на телевизији треће државе, у којој опет живи исти народ. Наравно, Срби. Та трећа држава, трећа Србија је Република Српска. Или Србска. Имају канал који се скраћено пише ТВ РТРС. Њима не плаћам претплату. Они ми не прете стрељањем, сечењем ушију и осталим симпатичним заоставштинама средњег века. На тој ТВ се ретко појављује лизач усана из нискобуџетних шведских филмова, звани Чић Ву. (Балканска верзија корејанских злотвора, угњетача и мучитеља народа.) Та ТВ није обавезна према мени и осталим Србима да преноси финале, јер не игра њихова репрезентација. Али, та ТВ је вршила пренос. И то цео. Нису чекали сваки моменат да пусте рекламе. Иако не играју њихови најбољи, већ неки преко границе.

Почео сам да гледам РТС, јер им плаћам да знам све. Да знам да најмању плату на тој ТВ има КОНОБАР. И то мало преко 40 хиљада. Као професор. (Друго питање је колико се навата бакшиша, али то је питање сналажења у задатој ситуацији.) За оне којима носи пиће не смем ни да питам. Вероватно им је плата у нивоу целе прве смене неке мање сеоске школе. Са све локалним конобаром из оближње биртије. 

Врло брзо ми је начет онај дебели живац, и потражио сам помоћ од још једне државе где живе Срби, само се модерно зову хрвати. Они нису преносили. Њих то не интересује. Да су знали да ћемо да изгубимо, преносили би сигурно. Још би оплевели по нама, по неопходности још које олује, да нас одувају до Јапана, итд. Овако, чекају неки свој моменат. Чудан народ. Мрзе нас из коштане сржи. Интересантнија је још помама у Србији за њима, њиховим морем и музиком. Ми као да обожавамо оне који нас мрзе. Као и нашег будзавка. Набасах на ТВ РТРС.

Пријатан глас водитеља, који не покушава да нас научи правила ове дивне игре. Није имао поред себе стручњака који ће да нас за пола сата научи да пливамо. Није било статистике, колико воде је попио који играч из базена и на тај начин умањио углед нашег Ву, јер мора да се додаје хлор, који није јевтин и поклањају нам га арапи за неколико хиљада хектара Србске земље, а он се много намучио да им је поклони. Ниједног тренутка није прекинут пренос. Испоштована је свака секунда одмора, враћани су голови, интересантне ситуације. Брзо сам пребацивао на канал моје националне  европске "ваше право да знате све" телевизије, која се већ мастила парама добијених од реклама. Чак се могло видети да им је криво што не продуже минут одмора на пет, или што нема чешће фаулова. Или да неко пусти дрона, па прекид два сата, па рекламе, па опет онај да нас научи да је Вучић шредер... Брзо враћам на ТВ РТРС. У углу, ћирилицом, наравно, пише да је пренос уживо. Макар толико од њих. Наши ни то неће. Слушао сам оба тренера, и уочио да је наш много мирнији, јер је знао шта ће да буде на крају. Као и онај њихов пицопевац, који се много више драо, јер је и он схватао шта га чека. Схватио сам и да би наш тренер могао да поједе целу њихову "клупу" и први ред публике, да је хтео. Моћан лик. Штета што се не кандидује. Ицепао би и гробара и будзавка, гарант!

И дође очекивани крај, сви смо задовољни, срећни, очекујемо дочек ватерполиста док мајстори са РТС коју упорно зову латинично ер те ес, броје паре и пакују нови блок реклама за дочек на балкону. Оне клинце што су поосвајали силне медаље својим знањем нико неће да сачека. Сачекаће их рачун за струју у додатак за РТС. На којој су упорним гледањем реприза свих могућих серија и научили то што знају и за које знање и добише медаљу. Можда као награду добију право да учествују на ТВ слагалици, и то преко реда.

И шта сад? Ако су ме молили да плаћам претплату, да би се наш национални ТВ сервис одржао, заједно са оним конобаром, а све у смислу националног опоравка, кризе, ситуације, и остале небулозе, можда бих плаћао. (Плаћаћу и овако, јер сам приморан претњама последицама средњег века.) Пристао бих да том конобару помогнем да стане на ноге. Ипак је то национална ТВ а он је национални конобар. (Можда га зову Сале интернационале?) Али, чему онда рекламе, скотови? И то у финалу? Које сте вероватно делили џабе, или модерно гратис? Или сте то наплатили годишњом зарадом конобара и оне јадне школе, и то по секунди? И још да вам  плаћам? (Наравно да морам, ако не нађем неки начин да избегнем, осим селидбом.) Е, па могу само да вам кажем: не постоји реч у Србском језику, (осим ако га не измисли чувени Србски "лингвиста" Клајн, по коме је Моцарт написао ону песму, ај не Клајне...) која може да објасни колики сте ви скотови!

Па, олоши белосветски! Где је вама тај осећај да се жртвујете, па макар за себе и за свој рачун? Како је могла туђа ТВ да преноси без реклама и прекида? Да ли би сте прекидали Чића Ву док меље и лиже оне будзе? Колики скотови можете да будете и да вам ништа није свето, само паре? Што не прекидосте гробара док је незаслужено качио злато на златне груди наших шампиона? А ја да вам плаћам напојницу за оног конобара, буваре!

Нема везе, долазе избори, народ ће да гласа по својој вољи, а победиће неко по њиховој. У сваком случају, креће нова сезона реклама и серија. Само да прођу избори, и креће Бољи Живот!