Прођоше избори, још нема владе. Нисам се од тада јављао. Погасио сам све своје налоге на интернету у виду фејса, твитера и осталих лажних давача наде. Десило се да сам био преварен и на неки начин обманут. Велики број, скоро већина, мојих "пријатеља" на овим друштвеним мрежама је било истог мишљења као и ја. Скоро сви моји коментари су прихватани позитивно и са одобравањем, тако да сам стекао слику да је ОН готов. Наравно, то је била фатаморгана, а не права слика. Лаж, коју је неко лансирао мени, и мислим многим другима. Насели смо на фору. Навукао нас је. А ми смо насели. И то је то.
Моја, наша, грешка је та што ипак нисмо дорасли случају и ситуацији. На сцени су много бољи играчи. Одиграна је представа уживо, пред нашим очима. Нама су додељене споредне улоге, маске и понеки додир главног глумца у пролазу.
Шта се десило?
Поједини генијални господари лутака су написали сјајан сценарио, а ми смо прогутали мамац као да никада нисмо видели црва. Мислили смо да је змија. Питон. А оно обичан црв, као у цртаћу Софронија певца.
Нико не може да ме убеди да не постоји теорија завере. У било ком смислу, а посебно ако се односи на Србски народ. Све нам ради неко са стране, а ми испаднемо овце, мислећи да смо у тим тренуцима чобани. Или ротвајлери, који су у почетку и били овчарски пси. Сада и они имају своје парче ланца или метар ограђене жице у којој могу да мисле о себи да су лавови. Као и ми. Чак нас и зову орлови у појединим спортовима. А више личимо на попишане голубове. У свим делићима стварности. Али, оправдање треба тражити у нашој површности, да не кажем глупости. Невином начину размишљања без "задњих" мисли и предрасуда. Ми у све улећемо отвореног срца, и гледајући из своје позиције и тачке гледишта, неисквареног. Мислећи да је и друга страна иста таква. Када коначно отворимо очи и одемо иза завесе, остаје само да видимо конце које је неко вукао. Чак нам не дозволе да видимо ни обрисе. И тако, убеђени да смо били у праву, и даље не верујемо у теорију завере, већ убеђујемо себе и друге да је то тако морало да буде, да ће следећи пут бити другачије... И док ми са нестрпљењем чекамо следећу рунду, за коју се спремамо као за претходну, са малим исправкама, мајстори са друге стране канапа имају спремљену игру невиђену до сада, за коју смо ми неспремни, поново. Али, дају нам конче да вучемо за собом, а не видимо да је ипак некако закачено за наш врат. И затежући, наивно мислимо да давимо противника, који прави гримасе сличне дављенику. После схватимо да се ипак само гушио од смеха нама, који кад схватимо шта се десило, схватимо и да је опет касно, и да вучемо свој долап у круг.
Е, то се десило мени, који сам читајући и пишући коментаре на нету, помислио да је зрео да падне. А онда сам пао као шљива у г...о.
И, шта сад? Погасио сам све, и немам појма шта се дешава, осим да немамо владу, али имамо првог човека, изабраног на изборима. И, он је сада и мој и ваш Премијер. И ми треба да га слушамо и поштујемо. Тако каже закон. А онда ће неки Спилбергић да одлучи да замени главног лика бесконачне серије о Србистану, јер је почео да мисли својом главом. Поделиће главне улоге, нама поново споредне, или у крајњем случају улоге двојника. Ипак ми само личимо на народ. Ми смо двојници које ће заменити неким другим, бољим, који више личе на главног глумца...
Чисто да имате шта да читате и о чему да размишљате, па се видимо на новом "кастингу", или подели улога за следећу трагикомедију.
Живели!
