Само Смех Србина Спашава...

Дуго нисам ништа написао на овој мојој "страни"... Нисам имао неке инспирације, а изгледа да сам некако и ја дошао до оног тренутка када немам више шта да кажем. Или напишем.... Промашио сам скоро све догађаје последњих недеља. Ухватио сам се неког изгледа бескорисног посла на нету, који ми одузима доста времена и пажње, или сам се само учаурио. Полако почиње да ми се хвата паучина око ушију. Једини начин да је скинем је смех, али је проблем наћи разлог за исти, или горе поменути скидач последице несмеха. Не излазим често, као некада, тако да не виђам много људе који ми не спадају у ону дозу свакоднвенице. Једино колеге са посла, шофере у међуградском, понеке сподобе у мрачним буџацима наше селендре, и то је то.... Додуше, синоћ сам се прешао у рачуну и кренуо у шетњицу на минус много испод границе када је ладно, и морао сам да променим планирану путању, јер сам уочио два огромна изгладнела кера испред себе. Нисам хтео да се коцкам, јер ту забаву избегавам и са парама, а камоли са парчетом ноге, или леђа, с обзиром на количину коже коју носи онај преносилац бува и других болести. Мада ме је највише плашила спознаја броја кутњака и интензитета глади код јадне и напуштене животиње, којој сам могао да послужим као хладно предјело, док не наиђе неко крупнији и топлији. Ја сам се у то  време већ кочио од зиме, што је посведочила и тренутна збуњеност оног другог пса, који ме ја заобилазио, као у вешто припремљеној акцији лова. Сваки искорак леве ноге ми је био пропраћен звуком зарђале осовине, тако да сам добио у времену да умакнем овој вешто припремљеној вечери, чији бих ја био само надев. Шкрипање мојих зглобова као да је измамила неку прилику из дворишта. Из мрака искочи полусмрзнути стражар, чувар дворишта, али са две ноге, мада ми је признао да би се радо мењао са оним четвороножним глодачима костију, посебно када прими плату, и крене у обилазак месара. Каже, стварно их обилази, јер га је срамота и да прође поред, да макар погледа све оно што не може да купи. Препознасмо се, на сву срећу. Мој колега из школе у граду. Често се виђамо на разним скуповима на којима углавном гледамо ко је шта обукао, и по томе погађамо шта колега ради додатно да заради који динар, да покуша да преживи од плате коју добије као факултетски научени гладоноша. Ако је у питању колегиница, сложимо се у трену да је удата за ненаставно особље, илити човека који није имао ту срећу да ради у просвети, да има сто месеци распуста, не ради ништа и само штрајкује и кука како му је мала плата, а цела влада га убеђује да му је то доста, чак и много, па су се досетили да га замоле да врати држави десетак посто, да и они имају разлога да обилазе месаре. Само што они иду у иностранство, да тамо обилазе...

Елем, колега искочи испред мене, па кад ме је препознао, махнуо је руком према кући. Помислио сам да ме зове на кафу или чај, да се згрејемо, или било шта друго што се спрема од вруће воде и не захтева нека додатна улагања и излагања трошку. Погрешио сам... бацио је мотку. Било га срамота да га видим са убеђивачем или исправљачем леђа која носи човек који краде, стручно звани лопов. Чува, каже, оно мало беде, јер краду као нечитави. Сви редом. А што и да не краду?!? Мрак је, нема светла, нема пара, гледао на телевизији... Сви лопови пуштени, или никада нису ни хватани, па кренуо народ да краде, а он чува. Каже, имао пса, али побегао од глади, па га сад он мења, док псето не схвати да је тако и на другом месту, па ће да му се врати.... То ме насмеја. И, коначно, спаде ми она паучина. Од тог падања, као да ме заголицало нешто, па сам наставио, чак и на глас! Колега ме погледа, па се окрете да види где му је она мотка. Срећом, била је даље. У лудачком смеху, пронађох снаге да потрчим, иако је било ладно и клизаво, али оно шкрипање као да ми даде ритам, па полако пређе и на десну ногу. Сада сам већ трчао, брзо, шкрипао стерео, и смејао се као блесав. Некако сам изашао на главну улицу, која је имала светла. Успорио сам шкрипу, и зауставио се близу цркве. Све ми се помешало у глави, и у свему сам нашао разлог за смех. Мада сам знао да је читава ситуација у ствари болесно тужна и јадна, али, много је лепше насмејаном лицу. У мраку иза мене је остала реченица мог колеге, којом ми је помињао нешто по целој фамилији, без обзира на полове. Сада је то у моди, да не бираш. Наставио сам у лаганијем темпу, угрејан, и видно расположенији. Уз пут стигох комшију, љутог и бесног. Поменуо ми је разлоге. Нисам много слушао. Углавном су исти, као и код осталих: Пицоусти Драмосер, Дипломац, Пачић, Волин, Удовица Кора и остала скотска лопурда. Да не набрајам, знате их сви, главни јунаци Србске Апокалипсе. Испричао сам му свој догађај и вешто избегнуте батине и уједање од стране гладних звери... Наравно, додао сам мало, да зачиним, и успео сам да насмејем комшу. Поглед смо усмерили ка оближњој кафаници... Скупили смо пара за "по једну". на крају само изашли са више "по једних", у друштву неколико старих и нових пријатеља, све насмејаних и ведрих. Растадосмо се уз договор да ово поновимо ускоро, макар пили обичну воду. На путу ка својој кући, нисам више могао да се сетим ниједног разлога моје туге и нерасположења. Све ми је некако било другачије. Чак и када сам се саплео на просуто смеће око канте, нисам се нервирао. Сва она ружна лица са екрана су нестала. Што би реко наш народ, заболе ме за све. Кратак је ово живот да бих и секунду једну више губио на те полуљуде, скотове и лопурде. Идемо весело! Ближи се Божић, па Нова година! После тога долази још један део смањене плате, наставак штрајка.... Падаће снег, али не дајте да вам падне смех са лица! Нек се носе, смрадови, доћи ће други, то им је посао, да смрде. На нама је да се не дамо, да скинемо паучину и мрак. У здравље, пишемо се по Божићу, у нади да дочекамо једну стварно нову годину, бољу и лепшу, са осмехом на лицу и надом у срцу... Живели!

 

Наредио ММФ

Одлучио АВ да опљачка ово мало беде која је преостала за претходницима, који су били више него успешни. То ме увек подсети да је Србија ипак много богата земља, јер, многи су крали, краду још, а има и још да се краде... значи да има наде, само треба да престану да краду, и ето пара ко плеве!

Да ли су осетили крај лоповладе, или им је досадан живот без неких трзавица, па реше тако с времена на време да дигну туки на народ, тотално је свеједно нама који смо предмет уздизања и усмеравања  кожне фруле.

Најсмешније у свему је што и даље постоје људи који верују све што има се каже из Чаробне Кутије. Иначе, тај назив је потекао још док сам био у ЈНА, далеке 1989. Тако су тада звали ТВ апарат.

Мада, ништа се није променило. Можда је овај римејк трагикомедије само савременији и нама приступачнији, јер тренутно играмо споредне улоге, док се главни глумци веома успешно мењају. Понекад неко од нас споредних мало истрчи, или се истрти, али је све то само део представе коју режира неко са стране.

Не верујем да је наш лепи дипломац, или човек због чијих уста су фабрике лабела доживеле процват, довољно интелигентни да ово раде на своју руку, јер, ипак може да се каже за њих она по мало офуцана изрека, да они можда имају мозак, али не и микроскоп да то и докажу...

Зато они на сваку своју одлуку да мало гурну ручерде у туђе џепове правдају реченицом: наредио ММФ.

 Не знам ни шта ово значи, али ми мирише на ону чувену америчку поруку у скоро свим филмовима, нешто као мадер, факинг, или тако нешто. Мислим, а и уверен сам да је то сама суштина овог ребуса, мада можда они желе да ми мислимо другачије.

Било како било, АВ ако одлучи да поскупи бензин, иако у целом свету пада цена, он ће да се вади на мадерфакинг (у будућем појављивању ММФ).

Ако одлучи да свима смањи плате, и на тај начин побољша економску ситуацију своје породице, фамилије, штампарије диплома и фабрика лабела, опет је крив онај Мадарфакинг.

А сетио се мангуп да нам доведе и оног човека са смешним именом, чије мењање кроз богате падеже Србског језика, изгледају као и она фрулица усмерена ка нашем ауспуху, тако да ћу му име написати латиницом, и извињавам се свима због тог мог неадекватног разлога и непримереног хигијенског прљања: KURTZ.

Да никоме не падне на памет да наш АВ нема KURTZ-а и MOODA да нам уваљује овакве бесмислице, а све због човека са смешним и дугачким именом, мада има у себи и део глагола који је веома популаран, Мадерфакинг.

У сваком случају, они ће паре да нам покупе, рећи ће нам да је то урадио онај ММФ (мрзи ме више да куцам) и партнер му у том производном програму и најсатријем занату, KURTZ, Чаробна Кутија ће да нам саопшти да је свемогући спасилац из снегова, блата, воде, кризе и осталих чорбастих материја, будуће божанство, самопроглашено, АВ све учинио да до тога не дође, али спој ММФ и KURTZ-а као и оног познатог немца који је такође веома заслужан за ово стање у Србији, јер Срби много брзо заборављају, ALCHAJMER, учинио је да је наш АВ уз помоћ дипломе, гробара, свињице пачића и осталих јунака сада већ изумрле Србије, остао усамљен у захтевима да до тога не дође...

Подвиће репове, савиће вратове, напуниће џепове, оптужиће ММФ и остале органе, рећи ће нешто из чаробне Кутије, пустити Алцхајмера да одради своје, и отићи...

Остаће само Србски сеља, гоља, гологузан, који ће раширених руку да сачека неког новог зализанка, са неким новим скраћеницама, KURTZ-има и алибабама који ће од свега потребног да имају празне џакове са ознаком $$$$.... Пуни, Србијо!

Одлази из просвете

Дан када је смањена плата... ништа се значајно није десило као противтежа. Сунце је зашло, и сутра ће доћи нови дан. Можда ће АВ да се охрабри овим недешавањем, и да коначно укине плате.

Али, није битно што се лопови труде да захвате оно што није њихово. Није битно ни то што су изгледа поједини увидели крај свог владаровања овом опустелом државом и одлучили да се намажу туђим парама за сваки случај...

Већи бол и разочарење прави говор појединаца којима је смањена плата. Пошто радим у просвети, износим само оно што се говорка и смрдуцка од стране појединаца који су завршили факултете, и с тим у вези би требало да буду паметни.

Кажу поједини, ја сам ситуиран, и ништа ми не значи тих неколико хиљада које ми отимају. Предлажу чак и да се прекине са штрајком, јер они не могу да стигну да науче децу колико је потребно.

Моје мисли иду другим током:

Иди бре из просвете, ако си ситуиран!

Одлази, и остави своје радно место некоме коме много значи сваки динар...

Одлази из просвете, јер си неспособан!

Ако не можеш да научиш децу за пола сата, нећеш моћи ни за два сата! Зашто? Јер си неспособан!

Свако иоле паметан, научен и обучен зна шта и како да скрати, а да нико не остане ускраћен. Немој да се вадиш скраћењем часова, јер си сам ускраћен, ментално.

Иди из просвете, неуки и необразовани човече, који си створен да будеш део заједнице!

Одлази из просвете, јер својим примером показујеш да си неспособан да се уклопиш, и макар жртвујеш за друге, за своје колеге.

Јер, шта ћеш да радиш ако једном останеш неситуиран? Ако те твоји приходи са стране оставе, па останеш убог као твоје садашње колеге? Ко ће тада да стане уз тебе?

Одлази из просвете, мали и зли чиновниче, који си далеко од просвете јер ти је IQ сразмеран броју ципела које носиш, јер срамотиш своју професију и човечност.

Шта ћеш да кажеш ученицима који те питају за разлог твог издвајања од својих колега, са којима седиш, пијеш кафу, смејеш се и делиш ваздух? Је ли то лекција коју не можеш да их научиш? Да увек треба да постоји један који ће да изда све остале?

Одлази из просвете, неуки јадниче, јер сам и ја један од многих који живе од плате у просвети, али и живе за дан када ће да буду јединствени и сложни, а самим тим и јачи и поштованији.

Твоја неспособност да туђу децу научиш је мањи проблем од тога што ја и многе моје колеге не могу да стигну од 6. до 21. у месецу, када стиже беда коју неки називају платом, за коју се ти трудиш да је још мања, јер си неспособан да видиш да ниси центар света, и да треба да будеш колегијалан и када тебе не дотиче.

Одлази из просвете, себични и мали издајниче, док још није касно, Јер, како си кренуо, идеш путем издајица, многих, а први и највећи међу њима је Јуда Искариотски, који беше изабран и убројен у 12 Апостола, али се усудио да изда Христа.

Не буди Јуда просвете, буди Апостол нове школе, буди спона која спаја, не буди клин у точку историје, мали непросвећени и необразовани чиновниче...

 

 

Ружан ко лопов

Више од жеље да нешто променим, имам потребу да се мало изразим поводом појединих људи и догађања у нашој лепој Србији. Немам неку навику да гледам телевизију, посебно домаћу. Уватио сам се некога посла по интернету, има неке зараде, али о томе неком другом приликом. Ако успем икада да наплатим тај уложени труд, обавестићу све које знам да је то исплативо. Али, пре тога, веома је нужно променити нешто, јер и ако успем да зарадим, тешко ћу да добијем тај новац из иностранства, јер постоји веома велики број лешинара и лопова који чекају да се уграде и отму мој део...

Углавном, као што рекох, време проводим избегавајући домаће ТВ станице, али не успем стално. Одмах платим цену: као соколови, на мене скоче разне наказе, легитимно изабране, како они воле да блебећу, од стране већине гласача. Не могу да верујем како су поједини ружни и гадни у сваком погледу и димензији! Био је скоро Владимир у посети Србији. Човек нормалан, хода пун себе, сваки корак му одише снагом, вољом, карактером. Одело шивено по мери, стоји му као саливено. Без обзира како је грађен, неки баја, мајстор, шнајдер или како већ, који има око и руку, сашио му је одело да се све мане покрију. Али, авај! Поред њега ходају неке гаће окачене на високом штапу! Сваки корак говори о смотаности, некултури, јаду и беди носиоца мотке са гаћама. Невероватно је колико му одело открива сву незграпност и неусклађеност. Као да је сваки део само пришивен и млати се сваки за себе! 

Исто тако, једном приликом сам био приморан да гледам неку војну смотру. Исти тај жбун од човека је поздрављао војску у униформи врховног команданта. Нисам видео смешније-жалоснију комбинацију смешног хода праћеног бесмисленим млатарењима руку. Ајде, рекох себи, није он крив што је неко направио грешку склапајући човека од кинеских делова у неком мрачном подруму у Калкути. Али, јада и несреће! Пре неко вече, у гостима, док се водила расправа о најбољем начину кишељења купуса и препека ракије, поздрави нас са екрана његово лице. Људи моји! Гледао сам разне хороре, филмове бе категорије и тајванске продукције, руске хеви метал групе и албанске модне ревије. Али, онакав мрак на лицу нисам видео никада! А он је одабран да нас води... Израз лица му је био као да је наступио помор човечанства, а он говори о реформама?!?! Какве ли ће да буду? И зашто нам нису понудили неког другог да бирамо? Је ли морао овај надрндани мрзовољни гном? И да ли су сви кандидати у улози коју су играли пре бирања? Ако је гробару овакво лице и израз за јавност, када се намешта и монтира, какав ли је кад је љут, или када се пробуди ујутру? Не смем ни да замислим...! Па ако је лице носилац занимања и посла које његов власник обавља, зашто нам дадоше гробара? Могли су неког комедијаша, или глумца, или на крају крајева кловна. Да се барем смеје и нас засмејава. Јер, у ово време несреће и туге, макар вођа да нам буде насмејан и ведар, и да нас мало покрене и усмери, јер смех је битан и јак подстицај за напред, да никоме не буде тешко да уради шта се од њега тражи. Како и да одбијеш молбу човека који те моли насмејан, ведар и расположен?

Зато су нам и дали гробара.... и то са дипломом.

Са блога црквеног хора

http://choirsvsimeon.blogspot.com/2014/11/blog-post.html

Србин коме су украли личну карту

Сретнем другара пре неки дан, а он уплакан, суза сузу стиже, подочњаци му висе до колена, човек би помислио да му се неки створ закачио испод ока и направио два гнезда... Упитах га, онако у чуду, шта му је. Само ме је погледао, такорећи испрскао новим млазом суза. Ништа ми није рекао, само се окренуо и показао ка оближњој башти у граду. Беше лепо време, онако јесење, прохладно, али без ветра и сунчано. Кренух за њим. За нама кренуше и она два подочњака. Сели смо одмах до улице, да нас виде, а и да ми видимо ко пролази. То је веома модерно и лепо. Као неки фејс уживо, промичу нам пријатељи у три димензије. Неко му је махнуо. То је био добар показатељ теорије седења у башти до улице. Немарно је махнуо руком, и као погледао у том првацу ка гомили одакле је и севнула рука њему у поздрав. Са очима, одскочише и оне две кесе свеже наборане коже испод очију, узрок плакања, који ме и подсети да престанем да бленем у мимоход пролазника и да се усредсредим на његову причу. Некако се сетих огромног носа оног лика из књиге, Сирана де Бержерака. Како су људи блејали у његову носину. Ударише ме жмарци од помисли да постајем јунак неке измишљене приче, јер ништа нисам чуо од шљапкања његових сада већ браон подочију. Размишљао сам чак и да им дам неко име, јер су се понашали као посебни ликови на његовом уплаканом лицу.

Почео је да ми прича испрекидано своју причу. Једва сам га разумео. Донешено пиво је засветлело на сунцу, и он као да доби моћ говора.

Из његове приче сам схватио да је неко некога преварио, а све захваљујући некој личној карти, брату неког премијера који има надимак или презиме као нека дивља животиња, а подсећа и на оног тзв "реформатора" који нам је само упропастио леп језик којим смо не тако давно говорили. Разумех да је то отприлике вук, са својим верзијама у величини, вучина или вучић, ко би знао. Стигло је ново пиво, а пролазили су многи лепи људи који су почели као по договору да нам се јављају, као да смо лица са телевизије. На његовом лицу, подочњаци као да променише места...

Углавном, дошао је кући, уморан, очекујући насмејану женицу, која цупка око стола на коме је већ постављено његово омиљено јело. Та слика га је терала да мало раније стигне кући, мада то изгледа не би ништа променило. Жена му је скакутала, али не око стола, већ око неког великог типа, који је седео на његовом месту, и смешкао се уживајући у оној вечери. Било како било, он је почео да виче на жену, онај лик се мало боље наместио у фотељи, а онда му је жена све објаснила.

Мој пријатељ, власник она два подочњака, који су почели да ме нервирају јер су почели сами да намигују некако, је сада такорећи бескућник, а можда остане и без посла. Објаснила му је жена да се она у ствари није удала за њега, него за оног типа из фотеље, а да је мој пријатељ у ствари неко други. Како је дошло до тога?!? Па лепо, рече она. Једна лична карта је украдена, други људи су се њом окористили, она се удала за погрешног човека, који је имао туђу личну карту, а представио се као неко други. Полако сам почео да губим нити приче... Ко је бре коме украо личну карту? Ко се за кога удао и оженио? Ништа ми није јасно! Он ми само рече да се нешто слично десило и нашем драгом премијеру и његовом брату, да су живели дуго у незнању ко је ко и ко шта има. То су каже случајно сазнали ових дана. И тако, мој другар остаде без жене, можда и без посла, а ја седим са неким човеком у башти, до улице, са огромним подочњацима, и никако да схватим ко је то, иако ми је уредно показао личну карту мога пријатеља....

Бедни просветари који то и нису

Невероватно је да има толико неписмених и затуцаних људи међу факултетски „образованим“ људима. Просто се човек упита, а шта значи то „образован“? Покушаћу укратко да пренесем оно што сам прочитао у делима Светог Владике Николаја Жичког: реч образовање је наслеђено из старог Србског језика, које нам је вук тзв. реформатор заменио овим садашњим,  и мисли се на лик (образ). Из тога можемо да закључимо да је образовање у ствари прављење неког лика, или можда жеља да образовањем имитирамо нечији лик. Тежња, или жеља да некога изградимо по узору на неки лик. Да ученике васпитамо и научимо да буду достојни нечијег лика.

Дуго је у Србском народу тај лик био Христос. Генерације Срба су расле имајући Његов лик пред собом, трудећи се да Га имитирају делима, мислима, одлукама. Да оправдају само стварање човека по лику Божијем.

Тај лик је почео да бледи, и Његово лице је нестало из сећања многих Срба. Његово место су заузела други ликови и образи, који су постали узор ка којем стреми Србски живаљ. А то никако није добро, што се види из свега што нам се дешава, и тек ће да се деси.

Најбољи показатељ је Србска просвета, опет извучена из једне друге мисли о просвећивању. Опет је сама реч изгубила смисао, као и образовање. У ствари, наша просвета је све осим тога, јер просветити значи учинити светим, опет по узору на Христа и Његове светитеље.

Како онда назвати ову данашњу масу људи која ради у школи, и образује (по коме?) и просвећује децу?

Сви знају колико је бедна плата наставничка. И то планирају да нам смање. А читам да су себи повећали плате, па чак и паре које добијају странке. Примера ради, повећали су примања посланика за скоро 700 милиона динара, у тренутку док се наставницима, а и још некима, смањује плата, а све због проклете кризе, европе, опадање длака са репа афричког бивола...

Кога бре ви више зезате?!?

Али, нема везе. Њихово је да нам краду и отимају, да би себи дали. Али, где смо ту ми, просветари?

Данас је био штрајк Србске просвете. Наравно, нису сви престали да раде. Некима је лепо. Њима бих увео да раде дању, а ноћу да пузе по школи и љубе сваку стопу којом су ходали јуче. И успут да њачу, као магарци. Да се чује да и ноћу просвета ради, макар и за џабе.

Чак и ако им је лепо, требали су макар из поштовања својих колега да престану да млате празну сламу, један дан. Јер, интересује ме разлог. Шта их је гонило да раде бесмислен посао за џабе, и по ком узору, лику и образу су данас васпитавали, образовали и просвећивали децу, када је већина школа у Србији стала да би рекла доста!

Да заврше школе као одлични ђаци, и да климају главом као коњи целог живота? Да буду глупаци који ће да заокружују бројеве као гласачи, са школованом оловком?

Па, где вам је бре достојанство? Срамота! И треба да нам скину и плату, и гаће, када смо само трошили папир да нам се штампају дипломе!

Имам много тога да поручим њима, просветарима којима је образ на јужнијој страни тела, али нећу. Много ружних речи бих тада овде поставио, али не желим. Они су све рекли сами о себи.

Поједине школе у Паланци нису штрајковале, и на тај начин и себи, али и ученицима показали образ по коме они у ствари желе да образују и децу, али и остале, јер су и они такви, а мене је срамота да напишем који је то део тела, а сви знамо да је далеко од лица и образа.

Живели, и до скорог укидања плате и образа Србској просвети!

Није страшно живети бедно и без пара, навикне човек, али је бедно бити човек по коме се они управљају, а још себе називају просветним радницима.

Брука!

Сви Срби света под један дрон!

Ето! Нисам могао да издржим, а да не ставим и ја неко словце о догађају који је потресао Србију!

Да нисам гледао утакмицу наше репрезентације, остао бих глупљи за неколико појмова из историје и живота. Мада, нисам љубитељ Србског фудбала, некако немају ни много појма, а надувани су као да су светска класа, али, нема везе то са актуелним догађањима.

Прво, не бих знао шта је ДРОН, а синоћ ми лепо Аца информација објаснио.

То је онај лик, Аца информација, који је преносио утакмицу, као коментатор, мада, он обично ради све остало осим да преноси оно шта треба. Био сам приморан да пребацим на пренос који је радила телевизија Републике Српске, јер тамо и даље раде људи који пренос утакмице не схватају као лични допринос модерној светској књижевности, са освртом на десет милиона података које нико нормалан неће да упамти.

Е, тај Аца информација је причао све време док је трајао прекид. Могли су да направе прекид у трајању од 11 дана, он би и даље причао, и на крају би нам поручио да је остао кратак за неке информације, али то ће да нам пошаљу као додатни листић ТВ претплате.

У тим тренуцима сам се и ја "вратио" са босанске телевизије на "нашу", и био суочен са изливом знања дотичног Аце. Само је фалило да нам каже како се звала васпитачица нашег селектора, јер нам је већ рекао како се звао домар школе у коју је ишао наш бек, и број ципела конобарице у кафани где је први пут попио пиво центарфор који је мало пре тога звизнуо под прозор девојчици која је ишла у разред са сестричином његове учитељице...

Уследило је одушевљено скандирање човеку који се одазива на презиме које је у ствари умањени вид дивље животиње, врсте вук, коју сада карактеришу као увреду!

Човек је открио да је РТС наше право да знамо све, и онда нам је на брзину ускликнуо омиљено нам презиме у деминутиву вука, а са додатком припадности сексуалној мањини којој је наш врх, мада више личи на дно, дозволио да се шета по Престоном граду Београду, у пратњи хиљаде полицајаца.

Ево, цео дан разни припадници најнапреднијих припадника Србије кукају како се нико није извинио због тога, и чак рекоше да је број датих извињења мањи од очекивано нормалног за ту ситуацију.

Јер, наравно да је већа срамота нагрђивати премијера, од догађаја који су приредили арнаути, и попишали се целој Србији и свим Србима света на главу. А понављам, називањем некога припадником расе која чак има и дан када поносно шета уз пратњу хиљада полицајаца и није увреда.

Па, ко од нас не би волео да се због њега затвори главни град неке државе, и у пратњи полиције шета, уз директан пренос на државној телевизији, уз одобравање свих становника те државе и подршке коју пружа ЕУ?!?! То је понос, како се и називала шетња одобрена од стране нашег врха, или дна, а сада се љуте када умилним гласом пуним сете и љубави један одушевљени и продуховљени младић назива свог премијера.

Ни то не бих знао да нисам гледао. Да нам је премијер поносни шетач и припадник мањег, али исто тако угроженог дела Србског ионако малобројног становништва, популарно назван етосом.

Не бих знао ни да је та справа доступна у слободној продаји, доступна за педесетак евра; да је користе као достављача пице гладним људима у високим зградама; да су могли да испале и нуклеарну бомбу на посетиоце; да су могли да нападну чак и лик и дело нашег преЦедника?!? и тако даље итд...

Шта све човек не научи гледајући РТС... Чак сам чуо и да ону крпу са ликом два небића називају "заставом"? И то опет на РТС...

И тако, прође и овај дан, додуше веома намазан осећајем понижености, јер су нас понизили на наше очи и очи свих оних полицајаца који су штитили шетњу, а не могу своје грађане ни на Косову, а ни у Београду, и испада нигде у Србији, а осумњичени је одмах пуштен, док ће неки сирома који је попио мало више пива од дозвољеног, да преноћи у некој бувари, и да буде можда и мало тучен.

Још сам сазнао да је врхунац податак да су скотови по цео дан вежбали пуштање дрона у Кнез Михајловој улици и на Калемегдану, и пустили га са цркве, у близини хумске?!?! А  у ложи са скотом који је управљао, седео је и наш министар напућени, слинџа... Вероватно се дивио гледајући у ту справу и размишљајући како ће одма да је купи, не знајући да је то управљач дрона. Вероватно је мислио да је даљински, или справа за наручивање докторских диплома...

Све у свему, албанци су по селом свету славили оно што су планирано и урадили, а за то време наш врх-дно тражи да се сви учесници извине за оно "вређање " премијера.

 

Чак су одмах сазнали и ко је све скандирао премијеру.... ЦЕО СТАДИОН!

 

 

Просвета (ОПЕТ?!) штрајкује...

Чујем да ће просвета опет да штрајкује.

Први час ће да буде штрајк упозорења. Од тога ће да се затресу гаће свима у Србији, а и мало даље. Невероватно је колико ће то да уплаши и уразуми власт у Србији. И просветну, али и ону другу. Ево, већ читам твитове дотичних, који више не знају ни како се куцају правилно речи, па све као нешто да им се руке тресу. Вероватно од страха које ће у кости да им утера тај једносатни штрајк упозорења.

Пуно пута сам се питао, а шта то значи? Штрајк упозорења...?

Како опасно звучи ова реченица, посебно када се више пута понови. Вечерас је повећана продаја средстава за смирење, јер ће сутра просвета један час да упозорава, а онда да настави да ради, у условима какви су, али то после неће да им смета. Битан је тај један час.

А шта после?

Вероватно ће да се распрдавају разни створови на телевизији, разни прецедници и појединци из синдиката ће да плачним гласом говоре о тешкој ситуацији у просвети. Сигурно би и код Оље Бећковић нагрнули разни напаљенци, да јој нису укинули емисију, јер се и у Србији изводи стравично гушење слободе речи и остале, као и у Северној Кореји. Наравно, нико од њих неће да помене да имају огромне плате за то што раде, прецедавају синдикатом.

Да предложе тоталну обуставу рада, а не мајмунисање једним часом, не пада им напамет. Или, још боље, да подгојени синдикални вођи крену да штрајкују глађу, а може и жеђу, по угледу на нашег садашњег дипломца и чини ми се већ доктора наука. Нека они бију борбу са разним органима, а ми да радимо са децом, како и доликује.

Нека својим примером покажу како се бије битка, па и ако не ураде ништа, као што и не би, а неће ни цела просвета, барем ће мало да дотерају линију, или ће само они и да настрадају пред законом, али то и јесте њихов посао, зато и примају плату скоро десет пута већу од школског профе, свесни жртве и несреће која може да их задеси.

Иначе, у просвети ради највећи број факултетски образованих. То би требало да значи да су и најпаметнији, али испада да није тако. Испада тотално другачије.

Просвета има највише синдиката, од свих осталих занимања и професија. Јер, како да се сви ми паметни удружимо и договоримо, јер то и учимо децу, да је најбоље када су сви сложни, тада се глас најдаље чује.

Али, факултетски образовани људи не могу да се договоре шта је то што највише недостаје просвети, па свако иоле сналажљивији оснује синдикат. И тако, имамо прецеднике синдиката који то раде већ 20 година. Имају одличне плате, нико им ништа не може, свима лепо, а они исти, или мало дебљи, теже их је сменити него овог садашњег владаоца Србије.

Зашто је то тако?

Нико не зна. Они су се договорили са владаоцем, чији су иначе верни поданици, да просвета као нешто сада галами, нервира све око себе и навлачи гнев свих осталих.

Сви ће да пљују по просвети, јер просветари ионако ништа не раде, само одмарају, узбуркаће се мало маса, замајаваћемо народ који је бесан због силовања Србије које се врши насилним чињењем да мањина врши противприродни блуд над већином, па мало да се окрену људима мисли. Поново ће да се сви окрену против јадних наставника, поново ће да се обезвреди и сроза просвета...

И, шта ће да се деси? Ништа!

Као и сваки претходни пут када је просвета штрајковала и организовала нека упозорења. Прецедници синдиката ће да се договоре са неким прецедником или министром нечега, повећаће нам плате за 48 динара, и просвета ће да настави да ради тамо где је стала.

 А стала је у крај 19. века, и у крај позорнице на којој се одиграва веома важна представа. То што повећају плате, узеће кроз поскупљење свега и свачега, и опет ништа. Све је то по већ одлично одрађеном сценарију. Мазање очију.

А просвета поносно ступа на сцену као и сваки споредни глумац или статиста, махнуће баби и деди у публици, носиће неко старо одело глумећи дворску луду, брзо ће да се склони са сцене и сви ће да забораве њен кратак излет у познато, а онда ће да пусти праве глумце, мајсторе, да представу наставе и одиграју до краја.

 

 

 

(... и наравно, намерно пишем прецедник, јер нико и не каже председник. А и много ме нервира "реформа" Србског језика коју је исто тако насилно урадио тадашњи велики вук Србије, а данашње "реформе" и пропаст наставља мали вук.)

Паланачки црквени хор у друштву најбољих!

Паланачки црквени хор је имао част да буде позван и да учествује на овом великом и јединственом догађају.

http://choirsvsimeon.blogspot.com/2014/09/1000_29.html

Догађај који је прошао незапажено у Србским медијима. Важнија је била вест да се оженио Џорџ Клуни.
За време певања испред храма, након завршене Литургије и Парастоса Стевану Мокрањцу, летео је полицијски хеликоптер, кружећи изнад храма. На земљи, популарне нинџа корњаче, у виду полиције која млати свој народ, чекале су да се завијори Србска застава, да би могли да бију и туку. Били су веома активни и у легитимисању младих и сумњивих лица.
Зашто?
Јер је у току била шетња оних којих се цела Србија стиди, Бог исто, а ђаво поноси, па су високо паметни људи који воде ову државу за сваки случај послали екипе батинаша. Ако се маше било којом заставом, осим оном шареном  која представља управо тај срам који шета, туци и удри!
Али, ипак је слављење Мокрањчеве музике било изнад свих тих малоумних дешавања.

Један дан у болници

У чекаоници је било свега, осим кисеоника. Људи који су се ту нашли, изгледали су као да их је неко по казни ту поставио заувек. Погледи су им били тупи и глупави, пуни наде и очекивања да ће неко од белих мантила да их примети. Беломантилаше је одликовала велика брзина и способност да не виде и не чују никога ко је ван беле опреме. Чудна је та брзина и умешност непримећивања људи који ту седе и чекају помоћ баш од њих, који су још и плаћени за то.

Он је седео у углу, неприметно, чак и више од оних других обучених у невидљиво. Питање које је сам себи постављао је, шта би било када би сад устао и поделио по два длана свим белогардејцима? Посебно сестрама које имају само средњу школу, али као да су тиме попиле сво знање ове васељене.

Пролазило му је кроз тело осећање задовољства при сваком новом шамару којим је облагао кретенске изразе лица чији су власници у исто време и успешни полагачи хипократове заклетве. Један примерак је био окачен на зиду изнад његове главе, у лепом дрвеном раму. Није могао да одоли замишљању слике како се тај оквир уметнички обавија око главе једне дежмекасте сестре. Наравно, то сестра је назив који нико не схвата одакле је и зашто би неко вештице у телу грешнице звао тепањем.

Поред његовог лица је пролетело бело страшило, упорно успевајући да не види и чује да је зову. Журно је улетела кроз прва врата. Вероватно се није ни упутила тамо, али је крајичком ока приметила човека који се намерио да је нешто пита. Вештим маневром је успела да га избегне, и нашла се иза врата, која нису била циљна. Вероватно је тамо срела још кога од белих мантила, који су се, као и она, играли новосмишљене игре: како избећи пацијента.

Он је и даље у себи бројао до десет, сада већ 43. пут, или који више. Није ни битно, већ је почео да прескаче парне бројеве, и коначно је експлодирао, негде између прескочене шестице и седмице у долазу.

Кренуо је од мајке. Именица која се најчешће помиње у комбинацији са глаголом који означава радњу прављења детета. Зачуо се кашаљ из просторије поред. За мајком, уследило је градацијско ређање умних стања и болести, шизофрених манија и телесних слабости. Из још једне просторије као да се уз кашаљ начуло и комешање. Изгледа је његово познавање болести и женске фамилије дошло тамо где треба. 

Није губио снагу, а ни инспирацију. Мењала су се сродства, деца, родбина, и скоро све што има органе у које нешто може да уђе или да се гурне. Показивао је спретност у брзом изговарању тешких деформитета главе, уста и неких органа који још нису откривени, или ће такозвана еволуција да их створи. Отворише се врата, коначно. Изађоше и сестре, и браћа, и лекари, домари, ко зна ко све. Сви у чекаоници су више гледали у ту малу просторију из које је куљнуло толико белих, сада мало изгужваних, мантила са по две ноге. Никоме није било јасно, да ли су лежали унутра, висили, али су сви стали. Он није марио за ту просторну илузију. Намерио се на првог. Касније им је било жао тог човека, који није схватио зашто се није сетио да изађе други, макар. 

Све се брзо завршило. Рекоше му да се смири, да не виче, ипак је у чекаоници пуно болесника. Онај што је изгледа тог дана устао да би се на њега драли и који је изашао први, постајао је све мањи под силом беса пута убрзања којим је наш гневни чекалац махао рукама, сада већ видно мирнији. Она множина белих одела се разишла, свако је ушао на нека врата. Нема везе да ли су права, ионако нико не ради свој посао. Тада му је прошло кроз главу да су се тек сад сетили да у чекаоници има болесника. То га је мало зауставило, што је било довољно да онај јадник на кога се намерачио, некако побегне у сасвим други крај. Помислио је да он у ствари и није лекар, већ су му обукли бели мантил, да би се бесни брецали на њега. 

Иза неких врата, зачуо се шум, изашла је сестра, и прозвала управо њега, јединог који се сетио да је жив, и да је човек, према коме се односе као према џаку бачених дроњака. Изненађен, ушао је, врата за њим се затворише, а онај глупави изглед на лицима у чекаоници је само разменио места. Унутра, сачекаше га насмејани и веома пријатни ликови. Добио је упуте за разна испитивања, одмах је пронађен разуман разлог његовог чекања, дадоше му пун картон налаза, и заказаше му и контролу. Љубазно га испратише до врата, уз осмех. У пролазу, сетио се да погледа у ону просторију, опет је почела да се пуни. Крајичком ока, приметио је да су сви они који су га прегледали отишли у то собче. Затворише се врата. Он је изашао, срећан што је чекао само три сата, уз малу дозу нервирања. 

У чекаоници и даље није било довољно кисеоника. 

Тупави погледи су поново разменили места.

Србија против Немачке

Чудне мисли су му се мотале по глави. Никако му није било јасно нешто што би требало да буде очигледно и веома једноставно. Свако ко буде дошао у додир са зараженим човеком, добија исту болест, исте или слабије снаге. Како кога дохвати, али ипак скоро свака људска креатура буде захваћена разим вирусима, само ако буде у довољној близини. Чак и у случају да није на домету скока тих ситних сподоба које знају озбиљно да наруше здравље, понеки појединци се досете, па катапултирају бактерије из уста кашљањем или кијањем, небитно, важно је само да се не стави рука на уста, и да се на тај начин онемогући услужно зараживања околине вирусом, па макар био и смртоносан. Важно је само да се та болештина шири даље и разноси, без прилике на жалбу или некакву заштиту од тог пријатељског издаха пуног интимних додира.

То је природа заразне болести. Мада, ако сте довољно у средини где болест обитава, није чудно да се и ви разболите. Е, то је њега мучило, и никако му није давало мира. Природа болести која окружује човека. Мада, човек се веома брзо привикне на све врсте окружења, и на тај наин чудесно опстаје у природи, каква год да му се задеси.

Интересанта је Србска природа. Немогућност да се зараде пристојне паре, од свог рада и од своје завршене школе, тера многе наше наследнике Немањића да одлазе у друге крајеве наше планете, са само једном сврхом: паре!

Наравно, године бачене на школовање, силне паре потрошене на књиге, путовања, семинарске радове, приватне станове, исхрану, све је то, испаде, бачено узалуд. Њему се чинило једино да трошак исказан у новцу потрошеном на пиво није био узалудан. Како би се иначе сада сналазио у животу, да није имао ту врсту праксе и уношења витамина бе?

А није му било ни јасно када крене преко улице, тражећи додатне начине да заради, сећајући се свог дипломског рада и завршетка факултета, одакле овим младићима паре за овакве аутомобиле? Када су почели да раде, и шта, да би извукли вишак пара из новчаника и обрадовали себе једним красним примерком западне технологије?

Онда би сео на клупу у парку, наместио се пажљиво на једину дашчицу која није поломљена, и кренуо са размишљањем...

Велика већина наших Срба који оду да раде, обично на запад, оду без много пара, у изношеном оделу, аутобусом или возом, можда и својим аутом, који је већ прешао 15 година. Врло брзо, јер је Србин веома способан, пронађу посао, замене и одело, и ауто, нађу стан, и почну да раде. Много да раде. Ништа више него ми овде, али разлика је што се то њима плати. Ми можемо да радимо 26 сати дневно, али платиће нам само 4. Веома брзо, болест звана западна цивилизација, почиње да их напада. Имуни систем стваран годинама у беди и немању ничега, почиње да слаби. Оне старе, Србске изреке у којима се псује по немцима, швабама, америма и осталима, почињу да бледе. Све дебљи новчаници од разних валута, картица и меница траже боља одела, са кошуљским крагнама способним да носе све веће количине злата, огрлица и крстова.

Почиње трагање за што бољим приказом богатства у виду бесних аута, летовања и немилог трошења. Онај вирус који је искашљан у неком од метроа, ухватио је нашег Србина неспремног, како би рекли, спуштених гаћа, и он је заражен! Ухватила га је манија за евром, мерцедесом, бембаром, тозла да виси одасвуда, да сви виде његову неуспешну борбу против тог империјализма!

То се посебно види, на повратку, наравно кратком, у Србију, која је сада само успутна тачка ка даљем одласку у неизвесну борбу. Почиње наш геџа да развејава свој вирус и овде, на све начине, али безуспешно. Нема овде способности да тај вирус преживи. И то га чини несрећним. Улази у ауто, обично паркиран супротно свим правилима, за какав прекршај тамо губи и дозволу и годишњу Србску плату, баца пикавац на улицу, пљуне, залупи вратима свог новог џипа, извади нову пљугу, а празну кутију баци кроз прозор на улицу или травњак, очајно појачавајући неки глас човека кога муче најљућим мукама, уз пратњу на хармоници и призвук блиско-далеког истока. Погледа у крстину на ретровизору, прекрсти се, и оде у онај болесни, западни свет...

На клупи је постало жуљевито и незгодно, па је наставио да хода, имајући благ осећај утрнулости у кичми, као последицу убадања наслона под плећку. Размишљао је, храмајући и поскакујући са жељом да му крв сиђе у утрнула стопала, да ли да уђе у препун аутобус и добије неко труљење у мишићима од стајања, гажења и гурања, или да настави да размишља, ходајући као згажено пиле. Одлучио се да седне на оближњу клупу, која је имала све даске за седење, наравно без наслона, али ће успети да обамрлу ногу одмори за очекиване напоре.

Никако му није било јасно, како од свих вируса запада, који врло брзо нападну и запоседну Србина, ниједан културан није заскочио пробијача солунског фронта и зачетника Великог Рата? Како сви вируси куповине аута, мобилних, телевизора, одела, технике, чоколаде, пића и осталих опијата буду јачи од једног, јединог, културног? Како сви заволе све немачко, осим културе? Немачке музике? Немачке дисциплине и префињености? Како су скоро сви они заобишли кашљање Моцарта, Бетовена, Вагнера или Брамса, Бон Тона? Или су тај вирус преболели и надјачали кратким боравком у Србији, која је изгледа свакоме од нас уградила неки код, којим се успешно боримо против тог западњачког зла, званог култура?!?

Поносна парада

Није да баш морам да се укључим у ову расправу, јер тиме се само даје публицитет овој групи самоназвано угрожених, али ето, и ја да баш напишем неко своје мишљење, пробуђено недавним поплавама и несрећама у Србији, и заказаном шетњом оних људи који за себе кажу да су угрожени, а неки да су они обичан гаад. Морао сам да напишем два слова а, да би се дало на акценту, да се не схвати погрешно реч која означава нешто гадно.

Да не улазимо сада у неке расправе колико је тај њихов нагон ненормалан, из угла нас Срба старомодних, поштовалаца своје вере и традиције, Светог Писма, Предања, али и нормалног коришћења датих нам органа на употребу, покушаћу да мало смирим страсти које су покренуте њиховом жељом да шетњом искажу своју опредељеност.

Знао сам да има таквих људи, али нисам их ни сретао, Богу хвала, а ни виђао, не дај Боже познавао. Сада сам приморан да понекад и не својом вољом уочим на ТВ или новинама, интернету итд. слику неког дебелогузог маторог недојебанка, који  се шепури и показује своје одавно висеће облине...

Колико схватам, они су због нечега осетили да су неједнаки или да нису уважени, или тако нешто, па су приморани да своја обнажена, често смешно ружна тела показују јавно. Претпостављам да је узрок у томе, што их тако лепо грађене нико није хтео од супротног пола, пошто им се није баш ништа дизало и подизало када их угледају, осим можда садржаја у желудцу и цревима, са тенденцијом да изађу напоље у виду јаког млаза, па су се онда окренули својој врсти, исто тако угрожених, са посебним нагласком на окретању.
Шта је ту је, они се осећају угроженим, и та шетња ће ту много да помогне. Посебно ако инсистирају да се то дешава на неки црквени празник, уз вређање и намерно гурање прста у око свима, само да би се направила нека пажња, гужва, туча, за коју ће одмах да буду окривљени момци са капуљачама, које одмах називају хулиганима. Можда их на то мало натера обавезна палица, мотка или нека грана, која служи да своју другу страну прошара по леђима оних који иначе воле да их гледају отпозади.
Сви су свесни да ће бити макљаже, али обе стране инсистирају на својим ставовима. Ови да шетају, они да им не дају. Имам решење, наравно, које нико неће ни да разматра, али ево:
пошто се десила огромна непогода на истоку наше мале Србије, са намером неких да се још смањи, предлажем да се ови момци, али и девојке, организују и своју равноправност покажу у волонтерском чишћењу блата и наноса. Ово не пишем да бих неког увредио, или да бих се смејао туђој  несрећи ових људи који су пред зиму изгубили кров над главама, и који ће зиму да дочекају скоро на улици.
Не! Желим само да предложим, да ова угрожена мањина може на један диван начин да покаже да може да се савије и без улетања, већ да помогне и буде корисна овој земљи и народу. Тада нико неће моћи да им  пребаци неку врсту кривице, а они би на тај начин показали вољу да буду у заједници са свима осталима, али и да увере и себе и себи сличнима да ће ово друштво радо да их упути и да им докаже да нису угрожени, да има лопата и за њих.
Проблем је што они то неће. Они би радије да гузељају по Београду, мада, шта фали да оду и до Приштине, или Новог Пазара? Тамо би их стварно лепо дочекали, и пружили би им сву пажњу за којом они жуде.
Зашто стално у Београду? Тамо их сви знају. Знам веома лепа села, варошице и провинције по Србији где једва чекају да их виде.
Није лепо правити спрдњу на ову тему, велика је несрећа задесила овај народ, али ако већ желе нешто да покажу, нека иду брате да раде, као и ови који их угрожавају. Како никако да се ухвате у неки посао заједно са свима осталима, него би само да шетају, лижућу оне сладоледе и лизалице које личе на патку, када и сами кажу да могу заједно...

Да не испадне да лажем, сами су написали! Па нису ваљда мислили само на шетњу или лађење јаја у Сави? Нека се ухвате за дршку од дрвета, оду да помогну оном силном унесрећеном народу, а уз пут баш могу и да певају: Ој, Кладово, мој те радово!
 

Успављивање човечанства

Нисам никада био неки поборник теорија завере, док нисам почео озбиљно да читам и проучавам поједине натписе по инетрнету. Мада, могуће да је то и дошло са годинама, када човек почне да схвата да му се ближи крај овоземаљског пута. Надам се да ја нисам још ни близу краја, али сам вероватно прешао врх планине, па сада крећем на доле, стрмоглаво или полако, време ће да покаже.

Све у свему, напунио сам 44. године, и мислио ја шта хоћу, утакмица је већ у свом другом полувремену. Могу евентуално да се надам неком судијском продужетку, надокнади времена, али ни то неће да се позабави. Време је ионако само једна од заблуда, које ће бити укинуто, када дође тренутак. Све то иначе лепо пише у најстаријој и најчитанијој књизи, Светом Писму, посебно одељку Откривење.

Ми смо Срби познате инаџије, па се и овде опиремо модерним тековинама цивилизације, и упорно одбијамо да схватимо да треба читати ову књигу, ако не из верских разлога, онда барем као потврда да пратимо модерне читалачке токове, и да проверимо зашто је ова књига толико пажње привлачила хиљадама година. Наравно, да је у потпису аутора неки од наших познатих убица, осуђеника или затвореника, Срби би трчали да читају и купују сва жива издања, првенствено на латиници, јер смо ми једини народ који зна да чита два писма, а упорно користимо једно, и то оно које носи назив по старом делу Србије, званом латинија, где је настала латиница и латински језик, данас веома познат у свету.

Све у свему, наши познати "писци" који своје време троше у затвору, или су привремено изашли, као Лаушевић, Шешељ и Легија би имали много успеха, када би написали било шта, јер би то био бестселер. Наравно, само у Србији, али, шта је ту је, нико није крив осталима који не схватају сву лепоту изражаја који буди инспиративно борављење у установама које обично држе истополне особе у малим и непроветреним просторијама, са решеткама уместо завеса.

Док се ми проводимо, лајкујемо, и на остале начине губимо време, људи у Србији немају кровове, а ни куће испод, јер им је то однела бујица помахнитале воде. Целе ове године смо посматрачи невиђених злодела природе, која нам само враћа оно што смо јој ми послали, само што је она много бољи "ретернер" и од Ђоковића. Да не одлутам много, али ме просто убијају од одушевљења ови посрбљени изрази из енглеског језика, које користе наши спортски коментатори.

Зашто нам се ово дешава? Има ли неког посебног разлога, или је све ово као некако нормално? Ту сад долазимо до оног почетка овог текста, а то су теорије завере. Мени ово никако не личи на нормалну појаву, а све ми више личи на идеје оне билдерберг групе, коју можете да нађете на инетрнету, а то је у ствари скуп разних болесника који владају овим нашим, од Бога даним, светом. Има ту разних идеја како уништити човечанство, од којих вам се смрзне памет, и прво помислите да се неко зеза, али вас онда стварност лупи по челу.

Ово су слике које се ових дана могу веома лако наћи на нету, а приказују стање у Источној Србији, у месту Текије. Ја никада нисам чуо за ово место, а вероватно ни наш пицоусти драмосер, који у тандему са гробаром и његовом дипломом такође дели моје незнање, па мисле да је ово негде на марсу, и из тог разлога и немају намеру да помогну људима, Србима који овде живе, али зато имају времена и снаге и пара да помогну оним малоумницима који своју шетњу називају поносом.  А мени и даље није јасно, ко нам ово ради и зашто, мада, нисмо једини, и то се ради по целом свету. А ми, обичан свет, набијамо главу у земљу, мада и појединцима у оно место позади које служи за седење и још по нешто. А када би подигли главу, видели би опет нешто чудно:

За ово нам причају да су трагови авиона, мада се ја сећам одлично, када сам био мали, да ово не траје дуго, па ако нам неко каже да погледамо авион, ако не пронађемо дотични предмет одмах, тешко да ћемо да и уочимо, јер се брзо изгуби овај репић иза, који је сада репина којом неко контролише време, климу, али и људске емоције и унутрашњи ред и поредак у човеку.

Постали смо успавани, као мртви, само дишемо, па дајемо признаке живота. Иначе, пристајемо на све врсте насиља над нама, и нећемо да поверујемо у очигледне доказе, да смо постали бели мишеви. Као да је оним манијацима, који себе називају научницима, обично људима у белим оделима са дебелим наочарима и вероватним родитељским насиљем и тортуром у детињству, постало жао да убијају оне беле глодаре, па су прешли на људе. Има нас више, мање коштамо и вредимо.

Кажу да у оним реповима који заостају за авионима постоје разни састојци и једињења које зли мозгови могу да користе и да управљају људским мозговима. Сада нас вероватно држе у стању плитке коме, или безизлаза, па чекају тренутак да нас пробуде. Само, то буђење неће да буде пријатно, па може да се деси да нам није јасно ни ко смо ни шта смо.  Веома је битно да се пробудимо, и макар будемо у миру са собом и својим ближњима, а остало ће да дође само по себи. Што би рекао један мој пријатељ по преферансу, све ће ово већ некако да се заврши...

Шта се чека у Србији

Најгоре ми је чекање. Целог живота нешто чекам. Није проблем ако то чекање на крају буде награђено неким успешним или срећним крајем, мада је и тада смор до бола.

Чувена шалтерска чекања, таман дођем на ред, а онда ме нељубазно намрштена особа са оне стране рупе у стаклу пресече погледом, и док ставља неки картон или другу препреку која означава прекид рада, каже: "сачекајте мало!".

У тим тренуцима схватам сву различитост појма "мало". Онда се сетим свог љубазног зубара, који закрвављеним очима притиска ону зујалицу, тешећи ме: "ево, ево, само још мало". Докле мало? До мозга? Или до границе коју ако пређе, постаћу саксија са једном рупом вишка на дну?

Сачекајте мало... Чувена мисао обично надрнданих службеника, којима је посао да се крију онда када је то најмање потребно. Нагледао сам се разних врата, иза којих се налази циљ чекања, а између нас је створ коме је посао да их затвори мени пред носом, са или без осмеха, увек уз речи: "сачекајте мало!".

Чекање има некада и понеку позитивну црту, као упознавање. Може свашта да се упозна или спозна и сазна. Ко је шта и кога појео, срео, видео, преварио, не дај Боже, убио!

Колико може да смрди вуна, памук или синтетика. Чак и ти мириси могу много да открију о њиховом власнику и носиоцу. Такав случај је интересантан зими, када захладни, па крене вађење јакни и бунди, које су стајале и устајале, примивши разне ручкове и процесе пржења. Тада обично пaдне и киша, која пробуди сећање на све те дане кад је храна спремана, и док чекам на једној нози станицу на којој силазим, чекам да ми се огромни лонац пасуља помешаног са прошлогодишњим пијаним шараном склони с ноге, и прође далеко од мене, још даље од две сарме које су управо кренуле ка излазу.

Слично је и у чекаоницама, само што има мање гажења а више мимохода разних неимениваних ручкова и славља. Тада стварно човек може да сазна историјску занимљивост породичног стабла, и комплетну слику, крвну, протеинску и зубну, слушајући те занимљиве наслаге научених прича, које само мењају место свог излагања.

Невероватно је колико човек може да се зближи са особом која седи поред и покушава да своје колено намести баш на оном месту које је малопре заузимала моја нога, али је сада лакат дотичне особе кренуо да ми помера оно ребро које ми је остало читаво од ономадашњег чекања у реду да платим нешто, за шта ми је чак наплаћена и провизија, тако да сам померио тежиште на леву плећку, надајући се да ће столица сама од себе да се продужи.

Пошто је то равно нашем надању у бољу будућност у коју нас води Аца пицоусти драмосер, одлучим да устанем и прошетам мирис своје кухиње, у нади да ћу можда да прођем неприметно, или макар оставим утисак човека који није вегетаријанац.

И тако, чекању никад краја, а остало ми је да сачекам одлуку наших владалаца о могућем смањењу плате. Ако се то не деси, онда нас чека пад динара, скок цене струје и свих осталих животно неопходних ствари, тако да испада да је боље да су ми и скинули део плате. Мада, опет би нас сачекала струја иза неког ћошка....

Све у свему, чекајући да нам се нешто деси, сачека нас нешто још горе, и то је цела иронија нашег живљења у Србији: чекам да ме нешто иза угла сачека.

Не храните пса костима

Један обичан дан у животу, као и многи претходни, али се на крају испоставио као след погрешних одлука, заснованих на претходном искуству. Волим животиње, те из тог разлога увек у дворишту имам пса, у различитим видовима, а најчешће као чувара. Мада, имао сам и оне који лају када су безбедни, а када треба, они побегну или се умиљавају, тако да се деси да изгледају као лавови када неко треба да уђе у двориште, а када је улазак учињен, онда се сете да имају нека посла тамо доле, у другом делу ограђеног простора. У ствари, побегне од потенцијалне опасности, или се уфуња око посетиоца, као у фазону: де си, одавно те нема!

 

Тренутно, имам таквог пса, лабрадор, женка, лепо и паметно куче, које одбија да се замера људима који долазе или пролазе.

 

Учинио сам једну грешку, коју сам правио много пута пре тога, па ме је то и преварило да је направим поново, и дао сам јој коску да једе. Знам и сам да кост нема никакву улогу у исхрани пса, можда само док је младо, али и тада једино хрскавица може да учествује у неком побољшању исхране. Али, кост нема ништа у себи, или веома мало, а може да буде веома опасна по здравље вашег љубимца, овог пута мог.

 

Промена у понашању, покуњеност и безвољност је утицала на одлуку да се позове Влада. Он је човек за те проблеме. Он зна. Он решава. Он лечи, јер је ветеринар. Имамо, породично, у њега поверења довољно да му поверимо свог четвороножног балавача панталона, руку и свега осталог што је чисто и није планирано да буде обалављено. Врло брзо, али темељним прегледом, установио је да је куче нешто појело. Сумња је пала на коску, а и сећање нас још толико служи да смо могли да установимо јеловник од пре два дана, који је био на менију нашег пса. 

 

Оно што сам и сам знао, остварило се: кост је прогутана, велика, оштра, и сада цепа, кида и реже желудац и унутрашње органе нашег лабрадора, који осећа бол при сваком кораку и промени положаја тела. Узалудна је моја прича да сам знао за опасност која прети од коске, треба само да ми улете два длана са стране, и питање, кад си знао што си дао. Али....

 

Кренуло је лечење, ударане инјекције, ранисани и остали "медикаменти", уз наду да ће да помогну.

 

Закључак? Нема потребе. За неки дан ћу да сазнам колики сам мајмун испао радећи нешто што знам да није добро, али вадећи се речима: неће, неће. А неће и оће иде заједно, и ако сте размишљали о исхрани пса са додатком костију, немојте! То није урбана легенда, или чуо сам да може, рекао ми тај и тај, па све у круг. Ко не верује, увериће га та кост једног дана, када се не нада том следу догађаја.  Надам се само да ће моја Леа да издржи моју глупост, јер смо се навикли на то мало, црно, лајаво створење, које се радује при сваком сусрету, не размишљајући да ће та рука која је храни, можда и да је убије.

 

Несвесно или не, њој ће тада да буде свеједно.

Уз чашицу ракије

 

Ускоро долази зима, осећам да ће јесен да буде прескочена, мада, све ово до сада, од маја, је и била јесен. Право лето као да нисмо ни имали, ми који смо остали и одлучили да не идемо нигде. Или нас је на то натерала ситуација у оној малој стварчици која се сада узалуд зове новчаник, јер, барем код мене је случај, гурам свашта у оне празне процепе, где је неки паметњаковић замислио да се ставља новац: здравствена књижица, визит картице појединих фирми и институција које никако неће да ми требају, зато сам их и ставио ту, да не сметају, а и да ми новчаник не добије боре од празности, разни папири, и хартије без вредности.

 

Треба спремити све оно што ће зиму да нам учини топлијом, а и да би се тегоба оних мрачних дана, тмурног времена и тоње која пада данима, лакше поднела. Када се помене зима, људима обично падне на памет грејање, дрва, струја, чизме, снег, ладно, мраз...

 

Има и нас, који прво помислимо на благодети зиме, која нам се одузима, хтели ми или не, током оних топлих и претоплих дана, када се код мушкараца нешто много истегљи од врућине. Тих дана обично се тражи велика количина течности, у свим њеним хладним облицима, мада је најлепши облик који се и најлакше прими у руци, она браонкаста стаклена флаша, која запени када се отвори... пиво.

 

Одузимање тих зимских чаролија је мало и природно, јер тих лепота нема у време лета и летњих жега, па је некако и нормално да се човек ужели.

 

Ракија. Ракица. Ладна. Врућа. Мученица... Само нека од познатих тепања и градација ове течности, коју Срби воле да користе, целе године, али некако је најслађа зими. Наравно, овде немам намеру да некога алкохолишем и наговарам да постане буре без дна или алкохолни зависник, већ се има мера умерености.

 

Нису наши стари били блесави када су је, како се то сада модерно каже, конзумирали на празан стомак, сабајле, ујутру, пре било какве активности, физичке и психичке, а посебно пре било каквог усменог изражавања у виду хране. То их је одржало, а и одржава, те неке, поједине, којима је то најдражи остатак традиције која мора де са сачува и пренесе млађима, као животно искуство и нарочити услов за продужетак живота и боравка на овом свету. Нећемо сада да расправљамо о утицају ракице на здравље, јер сви наши старији боље изгледају од наших млађих.

 

Још када се тој течној наслади дода и мало киселог купуса, ето разлога за дружење и целовечерњи разговор. Зар то није боља варијанта од бесмисленог буљења у фејс, и губљења и времена и вида поред оне мале кутије која зрачи ћорава посла? Ретко када ће да се деси, да у умереним количинама и ситуацијама, човек седне и навали на флајку љуте сам као пањ. А то се ради када се седне уз комп. Бива се сам. Самује се испред милиона људи.

 

Обично људи мисле да убију досаду и нерад седењем поред рачунара и гледањем у туђе карте, кревете и животе, сами, варајући се да учествују у разговору и да доказују теорију да је човек друштвено биће. Много лепша варијанта је она, старинска, чашица разговора уз мало љуте и приложене зимнице, у топлој соби, а и не мора, са "три де" другаром, пријатељем, уз жустро вођење свих светских и белосветских тема. Тада на површину изађу решења за све проблеме глади, киселих киша и недостатак калцијума у роговима афричких бивола. Сва памет се тада искристалише. А посебно се тада има увид колико у ствари правих пријатеља имамо, који ће да седе са нама, разговарају и друже, без икакве посебне потребе или разлога.

 

У тим ситуацијама, када се искључе они додати пријатељи, када се један део нашег живота подели са другим бићем, ракија је незаобилазан чинилац, јер свака тишина и незгодан моменат може да се пресече питањем: " Ел може још једна?". Тишина је пресечена, моменат нестао, разговор се наставља...

 

То су изгледа заборављене могућности, јер смо отуђени једни од других, седимо у соби и блејимо чекајући да неко лајкује нешто, и не сетимо се да позовемо свога старог и провереног пријатеља на чашицу. Други пут ћемо да расправљамо колико то човек може и да има правих пријатеља у животу, мада је мислим да му је један прави и искрени довољан...

 

Одо да позовем другара, оладио сам једно кило дуњеваче, а за остало се сналазимо у ходу. Знам пријатеља који ће увек да се одазове, а и из искуства знам да има одличну ракију, понекад и прода људима сличним нама, а остало нам је још да решимо отапање леда, као и проблематику хорског певања у случајевима када падне ваздушни притисак, а месец је у свом котрљању отишао негде доле, па се не види... Треба то да решимо ових дана. Живели!

 

 

 



Волонтерисање

Седим у соби, преврћем интернет странице, и размишљам да допуним ново буренце са славином, које сам купио и донео кући са одушевљењем мајмуна који је први пут успео да поједе банану без коре. Вода је нестала у међувремену, тако да сам премијерно пуњење оставио за неке боље дане. За оне који немају срећу да живе у паланци, немање воде у чесми је нормално и у исто време чудно, као и идеја да Мајкл Џексон оснује обданиште.

Сладак укус самоуништења је накратко обузео моје мисли, али не задуго, и свој бес сам усмерио ка немоћи да било шта урадим. На то је утицало неколико сазнања, а прво је оно што сам читао на монитору, који ме је обавештавао да нисам нормалан, као и велика већина мог окружења.

Текстови су обиловали позивима ка неким волонтерским радњама по нашем усмрделом и мрачном безводном граду, у исто време запуштеном и ускоро напуштеном. Израз волонтер ме посебно одушевљава, јер откад је откривен, као да је од злата, сви се труде да га користе.

 

Пуно је позива да грађани волонтерски, у преводу бесплатно, раде туђ посао за који је неко други плаћен. У том размишљању, нестало је и струје. Сад куцкам по телефону уз пријатне глаголске радње намењене женском делу родбине наших владара. Гласови су, заједно са смрадом, улазили кроз прозор. Отишао сам на спавање.

 

Пробудио сам се ништа мање нерасположен, уз додатни налет самонемоћи, јер сам схватио да синоћни покушаји да искључим прекидаче разних потрошача ионако скупе струје нису уродили плодом. Све сам укључио, тако да ми је кућа светлела као Њујорк, истог тренутка када је струја одлучила да посети наше домове, не водећи рачуна да нам и не треба много док спавамо.

 

Она киша од синоћ се претворила у ону из времена Старозаветног Ноја. Сетио сам се целе те приче са њим, и једва чекам дугу, која је и тада означила крај. Сетио сам се и оних текстова од синоћ, и опет се унервозих. Није ми јасно, зашто одређени припадници паланачког друштва за самомучење упорно позивају волонтере да чисте, саде, секу коров и остало растиње, када то није њихов посао. Сви се нешто ухватили рада за џабе, а све у виду улепшавања града, који је ружан за медаљу.

 

Иначе, паланка може да буде један диван градић, варошица, која живи од туризма, јер има све предуслове: прелепо језеро, излетиште Микуља, и што је најважније, бању Кисељак, која има воду која је по квалитету и здравственим особинама међу неколико најбољих у свету. Наравно, ништа се од тих богатстава, које нам је Господ уручио, не користи на прави начин.

 

И сада, уместо што се позивају грађани да по својој савести крену да раде посао који никада неће да се заврши нити икоме да помогне, који је узалудан исто колико и ово моје куцкање по словима на тастатури, треба покренути те исте људе, и још већи број, да коначно радимо посао који исто тако не знамо нити нам се плаћа, као ни ово сађење цвећа и крчење корова: да се окупимо испред зграде у којој има људи који тамо долазе, не раде ништа и примају плату, да их замолимо да оду, а да ми онако волонтерски радимо њихов посао, и коначно целу паланку вратимо где јој је место. Да се неспособни уклоне са тог места, за које их је чак неко и бирао, када већ не виде да треба сами да оду, и да се ми ту нешто као организујемо, и средимо стање за дуже време.

 

Тада више неће бити потребе за волонтерисањем, јер ће свако да ради посао за који је плаћен, квалитетно и одговорно. Само треба неко да нас покрене и позове, јер ми не знамо сами да подигнемо глас и кажемо: ДОСТА!

 

Зато и пролазимо овако, да и поред језера и две реке, ми немамо ни воду, ни струју, али зато имамо ђубре на свим нивоима и у свим видовима свог постојања...

Полиција за животиње

Волим да изгубим мало времена по друштвеним мрежама. Интераснтно је то што се тамо ипак може наићи на различита мишљења. Штампа, као вид оглашавања и објављивања вести, у Србији, не може да се похвали тиме. Код нас је најнормалније да новинари, као и цела издавачка кућа и уредништво, пљује по политичарима, без икаквих страхова да ће имати неке последице. Још ако се пљује по наруџби неког од главоња са власти, онда је то премија.  Најуносније је када се пише оно што тај главоња помисли. Трагедија је када тај главоња изгуби своје место у пљачкању народа, па га замени неки други, још гладнији свега и свачега, пун жеље да се свима претходнима свети и покаже где им је место, па онда ти исти новинари, уредници и превртачи почну да пљују по ономе, чије су до јуче љубили д... И тако у круг, у бескрај. Лек је да човек не купује новине, штампу и остало, јер је тамо једноумље у свим својим димензијама, без обзира којој страни припада. Зато волим друштвене мреже. Тамо стварно свашта човек може да прочита. И поучно, и религиозно, и крајње идиотски. Тако сам и приметио једну нелогичност у понашању нас људи, Срба. 

Признаћете да сте и сами били сведоци, ако не и главни јунаци догађаја, да вам приђе дете, умазано, обично циганче, у ритама, поцепано и прљаво, и сигурно гладно. Обично буде отерано на овај или онај начин. 

Или слична ситуација, не тако честа, али могућа: да вам на врата позвони непозната особа, са молбом у очима и пруженом руком, у очекивању да стварно поверујете да тих 500 динара треба да издвојите из свог потањег новчаника и без речи, али са срцем пуним милости, тај износ испратите погледом, како нестаје у џепу туђих панталона.

Обично размишљање је да је та особа преварант, да од тога живи на рачун других, нека се помучи, нека ради нешто, нека заради за себе и своју породицу.... а знате и сами да ни ви са својим послом не можете да зарадите довољно, и онда вам тешко пада да помогнете другима, гладнијима од себе, који су можда већ навикли да просе, и то раде са лакоћом, сваког дана, живећи од туђе милостиње и на туђ рачун...

Свирајући једном давно, у неком хотелу, за веома велику количину новца, одбио сам понуду да прелетим у туђ кревет са непознатом особом супротног пола, иако ме је колега из бенда наговарао речима: "Нема везе што си ожењен, и ја сам. Само први пут је тешко. И ја сам први пут плакао, а после ми је сваки пут било лакше. Сада ми је свеједно". Нисам желео ни да плачем, ни да ми буде свеједно. Нисам пристајао на такав начин живота.

Исто тако осећа и просјак: увек плачу пре него што први пут пруже руку. Одсекли би је, да могу. Није лако појести свој понос, схватити сву тежину и беду, и пружити руку другима, молити, просити. Сећам се да је једна моја познаница прошла кроз све ужасе губљења посла, брака и сигурности коју је имала, испекла крофне, дошла испред школе, и чекала да деца дају новац за њене сузе којима је месила тесто. Касније ми је причала да се неколико пута враћала, јецајући и гушећи се у сузама док је очекивала да се земља под њом отвори и прогута је, са све плетеном корпом пуном крофни које је оплакала, сваку, и једва да је успела да им горак укус затрпа шећером у праху. Сада је то далека прошлост, виђам је, срећнију, без оне корпе. Испливала је некако.

Цела прича се своди на следеће: сам себе ухватим да у ону пружену руку не оставим ни динар, жао ме је да одвајам од своје породице, а онда одем у продавницу и купим храну за куче. Грануле. Има разних, са говедином, пилетином, 30% протеина, за сјајну длаку, са укусом џигерице... На оним друштвеним мрежама често видим жеље да се оснује полиција за животиње. Па слике остављених јадних четвороножних створења. Али, то су скотови, животиње, бесловесна бића! Наравно, нису они криви, опет је ту човек умешао прсте и направио их на јадна измучена бића. Али, зар није нормалније да тих 500 динара, неко даје и много више, које сам дао за мог чувара дворишта, кога и не морам да имам, али ми је лепо кад ми се мота око ногу, уситнио, разделио оној пруженој руци? Не једној, многим! Па зар је могуће да смо постали више осетљиви на длакаве носаче бува, него на децу, људе, сличне себи? Колико смо ми то богати, када свој вишак дајемо животињама? Па оснивамо полицију за животиње, као они амери, полудебилна нација? Зар смо заборавили на светост људског живота, да нас је Бог створио по свом лику, и рекао да смо сви ми слика Божија? Да ли се наша милост односи само на скотове, створења која су створена да нам служе? Па све те мале куце и маце нису вредна једне дрхтаве руке која се испречила на нашем поносном путу, којим идемо журећи да наградимо псето вештачком коском или лоптицом. А гледао сам децу која лопту мењају конзервом, неретко старом ципелом.

Шта је то утицало на нас, да престанемо да видимо људе у просјацима, а у животињама да гледамо своје најбоље пријатеље? О томе су и говорили стари, прозорљиви људи, да ће крај света да се искаже и у томе, када се људи  поистовете са животињама. Дешава се то, на оним друштвеним мрежама, мало-мало, па осване текст: "Мој безобразни газда", или тако  нешто, речи које је изговорило напуштено куче, жућа.

Треба волети свако створење Божије, јер све нас је створила иста рука и иста милост. Треба штитити слабије од себе и помагати другима, свако колико може. Али, пре свега људима, нама сличнима, без обзира на расу, боју коже, статус или нагон. Не може и не сме да нам животињски накот буде дражи и ближи од онога ко личи на нас, и у кога можемо да се претворимо, у неколико секунди и сличица из живота.