Немам намеру да залазим у историјске чињенице везане за лик Јозефа Шулца. За оне који нису упућени, то је момак који је ратовао на страни Немаца у другом св. рату, и који је по једнима стрељан у Паланци, а по другима није, већ је погинуо касније у борби. Ово је довољан залаз у тему која потребује много већа научна истраживања помоћу којих се може открити права истина, која се опет неће свидети онима који заступају супротну страну. Моја жеља је опишем један догађај који по свему веома добро оцртава пали систем вредности нас Срба, и жалосну ситуацију око поштовања својих хероја, истинских родољуба који су од наше историје направили недостижан циљ за многе мање и веће народе.
Није битан ни начин мог ангажовања у целом овом догађају, јер ће само да отвори неке споредне теме које могу да увреде некога ко се осети прозваним. Није ми жеља никога да увредим, прозовем или бацим сенку на нечије име, позицију и статус у друштву. Напротив!
Једног стварно хладног, кишовитог дана у марту једне скорије године, добијем врло интересантан позив од колеге из града из централне Србије. Иако је дан био да човек добије пролив и после три кесе сувог леба и брашњавог кекса, обрадовала ме је сама помисао да ћу бити елемент тог искреног и невиног догађања у граду у коме се ништа не дешава. Понекад приметите да је коначно и вама украдена канта за смеће, иако сте се чудили како је комшија запевао и псовао на сав глас, јер није ни он схватао зашто би неко то радио. Осим да прода некоме коме је то раније урадио. Или када установите да вам је канализациони отвор на улици остао без поклопца, па савесни грађани гурају суве гране окићене кесама. Тек да људи који не прате културна дешавања не упадну у исту. Или другу... Између тих веома занимљивих догађања, мени упућени позив је деловао као изузетна прилика да научим нешто, помогнем и успут будем део нечега мени новог.
Аутобусом је долазила група младих Срба и Немаца директно из Немачке. Срби из централне Србије, Немци из тамо неког њиног града. Наши Србчићи су ишли да обиђу спомен парк овом поменутом трагично погинулом Јозефу са почетка приче и средине 20. века. Појединости су ми и даље остале нејасне, али суштина је следећа: професор средње школе из тог Србског града је написао књигу којом доказује да је Шулц стрељан у Паланци. Некако се спојио са ликом који је ваљда докторирао на теми да је тај исти стрељани војник у ствари погинуо много касније. И онда су се они некако договорили да посете једни друге, размене мишљења и направе једно лепо пријатељство, спајајући своје ученике, средњошколце. План је био прост: да ови наши оду тамо и посете тај спомен парк, а онда дођу они и посете спомен парк у Србији. Тако испаде да је један човек погинуо два пута, и да има два спомен парка у две непријатељске земље. Лудило!
Све се одвијало лепо и у правцу у коме су сви и желели. После сам чуо од тих наших ђака да је спомен парк у Немачкој веома лепо уређен и осмишљен. Да је то у ствари прелеп парк, пун зеленила, траве, шеталишта, са спомеником палом борцу Вермахта; све уређено, чисто, прелепо, као што и доликује једној држави која је изнедрила Моцарта, Бетовена, Шилера и остале нераднике, који су само пискарали и сада су као нешто битни.
Онда је аутобус кренуо за Србију и град из кога је и потекла сва акција и идеја. Уз пут су свратили у Паланку да виде како изгледа спомен парк том истом војнику, али у земљи која је подарила Краљевића Марка, Теслу, Миланковића, Дражу, Тому Диплому, Ивицу Пачића, Ацу Будзавог и остале великане. Ови први као незаборавни творци херојских дела и научних открића, а ови други исто тако незаборавни, али исто тако истрајни у неодлажењу у заборав већ 30 година! И памтиће их Србија много дуже од првих, ако буде постојала после њих.... Елем, да се вратимо.
Сачекао сам аутобус у центру и позвао једног познаника који ради на Кисељаку, парку у којем се налази споменик на месту на којем су стрељани Срби, и тај млађани Немац. Да мало усагласимо ставове, уз обавезно загревање са две-три с ногу, како и доликује када ти долази пун аутобус гостију. Бус је стигао, и кренули смо ка спомен парку! Тако су они мислили.
Кисељак је иначе извориште киселе воде, по квалитету међу најбољим водама у Европи. Лековита по својим својствима, само чека да се користи за лечење и коришћење њене благодети, од Бога дате људима да се њоме користе као природним богатством. И то чекање Годоа траје 200 година! Али, ето, само што није отворена бања у коју ће да долазе белосветски богаташи, а и они остали, трагајући за водом која ће да им продужи живот и здравље.
Управо пристигли путници ме упиташе за тоалет. Како сад да им кажем да ем што нема спомен парка, нема бање, нема ни нужника. Стидљиво рекох да ми Паланчани пишкимо пре него што одемо у парк. Ако имате проблема са оном другом врстом потребе, онда вам је боље да не идете, јер је мало проблематично урадити жељено дело, а да вас неко не види. А и није хигијенски, јер на сваком дрвету има птица које могу вама да се укаке на главу, па је боље да тог дана останете кући и пијете чај. Нису могли да верују колику пажњу власти показују према недужном народу, чувајући их од безобразних птица!
Онај мој другар брзо искочи из буса, и отрча на другу страну, у травуљину. Мислио сам да иде тамо да га не виде, велика је трава, он низак, а и обучен као жбун, па неће да прави проблем. Претпоставио сам да је проблем направила влага око нас, али и унесене количине домаће ракиице.
Било како било, поведем их ја до споменика. Сви паланчани знају да је то сиви споменик одмах поред хотела, који се само тако зове, а у ствари није. И он чека да се поред нужника отвори бања. До тада ће служити као зграда која има велику салу за свадбе и весеља, да би могли да кажемо да смо ишли у хотел Кисељак (ки сељак-ко сељак). Кренуло је сликање насмејане деце, новопосталих другара из Србије и Немачке. Човек који је служио да убија је, ни крив ни дужан, разлог постанка ове веселе групе раздрагане дечурлије, којој ни на крај памети није била икаква мисао која је у периоду живота младога Шулца обузимала Србе и Немце. Читали су уклесана имена страдалих родољуба, гледали споменик, чудили се што је на врху петокрака, али, све се заборавило, јер су испунили жељу да обиђу два спомен парка једном човеку у две државе.
Заборавили смо и на мог познаника. Погледао сам у правцу травуљине у коју је зашао, и видех га како ужурбано иде према нама, мокар до гуше од воде која је била у тој травуљини. Паде ми на памет како тога не би било да је неко направио било какав склоп дасака у којем би човек обављао посао а да не мора да гази по трави. Већ сам замишљао и плочице, и казанче, јер је и у мени ракија обављала посао, када ме другар прекиде питањем: шта то радите? Сликамо се поред споменика, рекох збуњен, јер сам управо био заглављен између кабина непостојећег тоалета поред бањског хотела...
Али, то није тај споменик! рече он. Како није? Упитах унезверен. наш разговор је привукао пажњу. Мали Немци почеше да траже преводиоца, који им је убрзано преводио новонасталу непријатну ситуацију, збуњен као и ја, јер је и он почео да замишља сцене у просторији са плочицама и казанчетом.... Дуг је био пут.
Ма, ја сам зато и ишао тамо, да мало погазим траву око споменика, да се деца не поквасе. Огромна је травуљина, киша пада данима.... Ту сам већ изгубио нит. Махао је рукама, објашњавао нешто, овај је преводио Немцима, а сви смо се окретали према споменику крај кога смо се сликали, и кретали се као пијани према гомили угажене траве, због које је мој другар и био мокар. Не због ракије. Ја сам био мокар од бруке и срамоте.
Стилги смо до "споменика". То је више један зид, крем боје, или ко зна које, само избледеле. На том комичном парчету камена се уочавало и име Јозеф Шулц. Немчићи то нису ни видели. Пуне очи суза нису могле да задрже бес који је кипио из њих. У тој трави, пуној смећа, пластике и Србске небриге, чучао је зидић-споменик у спомен парку Кисељак, њиховом јунаку, који је погинуо нехтећи да убија недужан србски народ. Кроз главу су им пролетале слике спомен парка из Немачке.
Аутобус је отишао. Празнији за шест товара среће и пунији за сто тона беса. Ми смо остали као попишани голубови. Поред оне срамоте, за коју огромна већина Паланчана и не зна да постоји, а символизује борбу против окупатора, фашиста, злотвора...
Не треба да поменем како то није једини пример Србске небриге. Има их много. И превише, да би смо могли да будемо поносни остављачи славне прошлости младима, који треба да буду поносни на нас. Да ли ће?
И дан данас памтим трансформацију одушевљења једне групе младих људи који су једни друге убеђивале у већу нацију помињањем историје, памети, људи, дела, у разочаране будуће носиоце једне државе, која се не сећа ничега својега, чак и уништава трагове свог постојања сечењем храстова, потапањем манастира, асфалтирањем цркава, па чак и заборављањем оних који су се борили на страни истине, на којој је увек била Србија.
Као и у овом случају, заборављени Јозеф Шулц.
