Дуго нисам ништа написао на овој мојој "страни"... Нисам имао неке инспирације, а изгледа да сам некако и ја дошао до оног тренутка када немам више шта да кажем. Или напишем.... Промашио сам скоро све догађаје последњих недеља. Ухватио сам се неког изгледа бескорисног посла на нету, који ми одузима доста времена и пажње, или сам се само учаурио. Полако почиње да ми се хвата паучина око ушију. Једини начин да је скинем је смех, али је проблем наћи разлог за исти, или горе поменути скидач последице несмеха. Не излазим често, као некада, тако да не виђам много људе који ми не спадају у ону дозу свакоднвенице. Једино колеге са посла, шофере у међуградском, понеке сподобе у мрачним буџацима наше селендре, и то је то.... Додуше, синоћ сам се прешао у рачуну и кренуо у шетњицу на минус много испод границе када је ладно, и морао сам да променим планирану путању, јер сам уочио два огромна изгладнела кера испред себе. Нисам хтео да се коцкам, јер ту забаву избегавам и са парама, а камоли са парчетом ноге, или леђа, с обзиром на количину коже коју носи онај преносилац бува и других болести. Мада ме је највише плашила спознаја броја кутњака и интензитета глади код јадне и напуштене животиње, којој сам могао да послужим као хладно предјело, док не наиђе неко крупнији и топлији. Ја сам се у то време већ кочио од зиме, што је посведочила и тренутна збуњеност оног другог пса, који ме ја заобилазио, као у вешто припремљеној акцији лова. Сваки искорак леве ноге ми је био пропраћен звуком зарђале осовине, тако да сам добио у времену да умакнем овој вешто припремљеној вечери, чији бих ја био само надев. Шкрипање мојих зглобова као да је измамила неку прилику из дворишта. Из мрака искочи полусмрзнути стражар, чувар дворишта, али са две ноге, мада ми је признао да би се радо мењао са оним четвороножним глодачима костију, посебно када прими плату, и крене у обилазак месара. Каже, стварно их обилази, јер га је срамота и да прође поред, да макар погледа све оно што не може да купи. Препознасмо се, на сву срећу. Мој колега из школе у граду. Често се виђамо на разним скуповима на којима углавном гледамо ко је шта обукао, и по томе погађамо шта колега ради додатно да заради који динар, да покуша да преживи од плате коју добије као факултетски научени гладоноша. Ако је у питању колегиница, сложимо се у трену да је удата за ненаставно особље, илити човека који није имао ту срећу да ради у просвети, да има сто месеци распуста, не ради ништа и само штрајкује и кука како му је мала плата, а цела влада га убеђује да му је то доста, чак и много, па су се досетили да га замоле да врати држави десетак посто, да и они имају разлога да обилазе месаре. Само што они иду у иностранство, да тамо обилазе...
Елем, колега искочи испред мене, па кад ме је препознао, махнуо је руком према кући. Помислио сам да ме зове на кафу или чај, да се згрејемо, или било шта друго што се спрема од вруће воде и не захтева нека додатна улагања и излагања трошку. Погрешио сам... бацио је мотку. Било га срамота да га видим са убеђивачем или исправљачем леђа која носи човек који краде, стручно звани лопов. Чува, каже, оно мало беде, јер краду као нечитави. Сви редом. А што и да не краду?!? Мрак је, нема светла, нема пара, гледао на телевизији... Сви лопови пуштени, или никада нису ни хватани, па кренуо народ да краде, а он чува. Каже, имао пса, али побегао од глади, па га сад он мења, док псето не схвати да је тако и на другом месту, па ће да му се врати.... То ме насмеја. И, коначно, спаде ми она паучина. Од тог падања, као да ме заголицало нешто, па сам наставио, чак и на глас! Колега ме погледа, па се окрете да види где му је она мотка. Срећом, била је даље. У лудачком смеху, пронађох снаге да потрчим, иако је било ладно и клизаво, али оно шкрипање као да ми даде ритам, па полако пређе и на десну ногу. Сада сам већ трчао, брзо, шкрипао стерео, и смејао се као блесав. Некако сам изашао на главну улицу, која је имала светла. Успорио сам шкрипу, и зауставио се близу цркве. Све ми се помешало у глави, и у свему сам нашао разлог за смех. Мада сам знао да је читава ситуација у ствари болесно тужна и јадна, али, много је лепше насмејаном лицу. У мраку иза мене је остала реченица мог колеге, којом ми је помињао нешто по целој фамилији, без обзира на полове. Сада је то у моди, да не бираш. Наставио сам у лаганијем темпу, угрејан, и видно расположенији. Уз пут стигох комшију, љутог и бесног. Поменуо ми је разлоге. Нисам много слушао. Углавном су исти, као и код осталих: Пицоусти Драмосер, Дипломац, Пачић, Волин, Удовица Кора и остала скотска лопурда. Да не набрајам, знате их сви, главни јунаци Србске Апокалипсе. Испричао сам му свој догађај и вешто избегнуте батине и уједање од стране гладних звери... Наравно, додао сам мало, да зачиним, и успео сам да насмејем комшу. Поглед смо усмерили ка оближњој кафаници... Скупили смо пара за "по једну". на крају само изашли са више "по једних", у друштву неколико старих и нових пријатеља, све насмејаних и ведрих. Растадосмо се уз договор да ово поновимо ускоро, макар пили обичну воду. На путу ка својој кући, нисам више могао да се сетим ниједног разлога моје туге и нерасположења. Све ми је некако било другачије. Чак и када сам се саплео на просуто смеће око канте, нисам се нервирао. Сва она ружна лица са екрана су нестала. Што би реко наш народ, заболе ме за све. Кратак је ово живот да бих и секунду једну више губио на те полуљуде, скотове и лопурде. Идемо весело! Ближи се Божић, па Нова година! После тога долази још један део смањене плате, наставак штрајка.... Падаће снег, али не дајте да вам падне смех са лица! Нек се носе, смрадови, доћи ће други, то им је посао, да смрде. На нама је да се не дамо, да скинемо паучину и мрак. У здравље, пишемо се по Божићу, у нади да дочекамо једну стварно нову годину, бољу и лепшу, са осмехом на лицу и надом у срцу... Живели!
