Масне фоте

Упита ме син једном приликом: шта те гони да и после 20 година рада у просвети и даље идеш на посао? И њему сам предавао, као и ћерки. И он се врло добро сећа мојих часова и неисцрпног причања о свему и свачему. Кроз музику сам покушавао да повежем све делове наше стварности, историје, религије. Наравно да сам често одлазио на места која нису била приступачна ни мени а ни њима. Све је то било сналажење у природи, како би рекао мој добри пријатељ и колега пчелар. Србске школе су углавном неопремљене и бедне, а посебно је у лошем стању однос према уметности, а самим тим и музици. Из немања основних средстава за озбиљно бављење музиком, ја сам морао да се сналазим и одржим ученицима пажњу нечим њима занимљивим. Свашта сам радио, и успешно и тотално поражавајуће. Али, трудио сам се како сам најбоље могао. То ми нико не може пребацити. Да ли сам успевао, у овом тренутку није битно. Давао сам од себе све, а тако радим и сада. И даље покушавам да клинце заинтересујем за музику, уметничку.

Свакаквих научних теза сам се научио: и да је Дрина на граници са Македонијом; да аутопутем из Велике Плане ка Нишу прелазимо преко Дунава; да у Неготин идемо преко Чачка и Ваљева. Видели смо Триглав негде преко Дунава код Голупца. Да се један родио са девет година. Математичких решења и теорија нечувених у познатом нам свету... Да  је Мокрањац био Француз. И понеке метафоре које не могу да се понове јер су речене у неком посебном стању свести када се не памти и када мозак постаје течна маса... Чаробно је радити са децом. И тешко и лепо, напорно и весело, али у сваком случају изузетно чаробно и узвишено. И посебно наглашавам, веома слабо плаћено. Колико год људи мислили да ми не радимо ништа и само одмарамо.

Покушавао сам да памтим, пишем или бележим све дечије, а и наше, професорске бисере, али нисам успевао. Није ми се дало. Можда зато што написан виц није исто као и добро испричан. Свима се вероватно барем једном догодило да се у друштву крене са вицевима и падањем под сто од смеха. Посебно ако се деси и нека смешна ситуација. Покушати касније некоме ко није био присутан дочарати тај смех и радост је немогуће. Не може да се преприча и пренесе дух. Вероватно је и то повезано са музиком. То је покушао да објасни Ричард Гир у улози такође професора музике који има пса хаскија. Та четвороножна верна животиња га је чекала када оде на посао. Чак и када је овај умро, пас је на станици провео неколико година ишчекујући газду. Кажу да је истинита прича. Истинита је и тврдња коју је изнео Ричард у том филму: да постоје свирачи, уметници, који нису дозвољавали да се снима њихово концертно извођење. Пристајали су да у студију снимају музику разних великана светске музике. Али, уживо, на концерту пред публиком не. Бранили су се мишљу да тај невидљиви мост и спој музике, уметника и публике постоји, да га сви осећају, али да се он не прима на траку. Да се никада не понови. Дигитални, или било који запис не може да сними дух тог тренутка који одлази свакако без повратка. Снимци су без душе. И тај нестварни концерт у коме је публика осетила савршену музику а уметник доживео да изађе из свог тела, као у трансу, у каснијем слушању није исти. Звучи као клон. 

То се десило свима, да одгледају снимак догађаја на коме су присуствовали, али да не осете ништа од онога што их је одушевило у тренуцима догађања. Сви ви који сте правили свадбу, гледајући касније све то пред разном фамилијом и родбином, нисте је више доживљавали као своју... И свако новије гледање само додатно огољује сам тај радостан догађај, скидајући слој по слој до тоталног и бруталног смучавања. Тада се просто засити човек и престане и да гледа. А концерте свог омиљеног извођача можете да гледате уживо безброј пута, и сваки пут је другачији и јединствен.

На који начин смо се сада дотакли свадбе, нико не зна, али исто тако смо се сада забавили разним темама одлазећи од суштине, а све некако повезано са музиком. То сам радио на часовима, па вам је можда мало јасније. Можете да пустите и неку фину класику док ово читате, да вам помогне да се вратите у школску клупу. Ипак је то најбезбедније место на коме сте седели и увек би се вратили. Само је мало далека и некако је омалила. То је можда и одговор на постављено питање мога сина: жеља да макар будем окружен клупама, тим сигурним уточиштем нашег детињства. Радећи са децом, можда ја желим да се вратим у њихово време...

У сваком случају, почех да вам причам о клиначким бисерима. Овај скорији ме је више поразио него насмејао, мада је и то. Не поразио у лошем смислу, већ некако ме лупио по челу са убеђењем да је моја клупа размештена, колико год ја желео да је поново окупирам са својим неким другаром из клупе. Објаснио ми дечко да је моје време одавно прошло, са свим својим вредностима. Нова деца са собом доносе и нова правила игре.

Говорили смо о балету. Покушавао сам да им објасним како се радња одвија без текста, говором тела. Питао сам их да ли знају како се на грчком каже тај начин говора покретима руку и тела. Нису знали. Покушао сам да им појасним речима да се тога играју на рођенданима. 

- Масне фоте!!!  узвикну један.

- Не, децо. Мислио сам на пантомиму. Ми смо се у вашим годинама играли пантомиме.

Схватих у тренутку како ме је време прегазило...

Рокај Некудиме

Кажу да име Некудим потиче из времена када су Србијом јахали Краљеви у пратњи витезова, храбрих и неустрашивих синова поносне и увек Православне Србије. Тадашње Србске велможе и властодржци нису дозвољавале вршљање разних распомамљених скотова који би подбуњивале народ продавајући им му.а за бубреге. Из тог времена су изгледа остали само коњи.

Тог града, бољерећи утврђења више нема. Као ни краљева и поносних витезова. Не зна се ни место постојања тог Србског утврђеног насеља. Претпоставља се, као и много тога у данашњем свету, да је био намештен негде на пропланцима паланачког  сеоцета званог Водице.

Одважна група момака у средњим, многи кажу најбољим годинама, узеше у обавезу да узјашу своје модерне атове и прокрстаре Србијом носећи славно име Некудим. Да пронесу ово славно име са жељом да пробуде заспалу монархију и свест да без Краља не ваља. Улоге коња су наменили инструментима, и почели снажно и храбро да звече рок ен ролом, хард роком и осталим успаваним звуковима некада моћне краљевине тешког звука којим су испирали уши од агарјанско-турских завијања и кмечења које је освојило Србску нејач из модерних кутија за заблес и заглуп званим телевизија. Која стварно чини да буљач гледа као теле, не баш у шарена врата, али нешто шарено и скоцкано у ел це де или плазму. Може и обичан старински тв апарат ако му је основна улога еволутивни развој људског младунчета у теленце.

Част да се придружи овој храброј групи паланачких витезова-одметника из иранско-турско-индијске жабокречине је добила и моја маленкост. Са озбиљним акцентом на мали. Тај прилог, придев или атрибут је једина сличност са познатим малим Малим, београдским спахијом и поносним власником великог дела бугарског приморја у виду 24 чадора које је зарадио поштеним радом у странци која у суштини и нема своје запошљене и своје приходе. Зато је приморана да узима туђе. И да поклони мало Малом. А и великом. 

Са задовољством сам прихватио позив у ово витешко друштво, оседлао свог касија, седмооктавно црно-бело клавирско чудо ниже средње класе и почех ужурбано да пребирам по сећању песме које су ме пратиле у одрастању, да бих што пре и сам постао разносач рок химни и напева, терајући из свог окружења ружичасте заставе које су прекриле Србију, ружичасте куге која се раширила и захватиле све поре друштва.

Наша мала група потпомогнута фендером и ибанезом има и свог маршала. Ми се искрено надамо да овај наш маршал неће да рикне у скорије време, иако добро знамо да нас је прошли Маршал уназадио више него турци. Наш маршал је добронамерни стари зналац како да гитари подари топлину која пробуди оно старо рокерско у сваком човеку, и да ту топлину обавије криглом нектара од јечма. 

Незаборавни су тренуци када видите да публика прати сваки ваш покрет, тон, ритам... Када видите осмехе и радост због песме одавно заборављене. Није вам тешко када уморни скупљате каблове и опрему, плаћени смешно мало у односу на фолкере. Када се спакујете у ауто са тоном опреме коју треба истоварити, али тек после неколико сати вожње полубудним очима отежалим од умора, дима и непроспаване ноћи...

Добијена је још једна битка, Некудим је оставио траг који ће да одјекује у ушима данима. Пожелеће да дођемо поново. Рок се утиснуо дубоко у опне свих гостију. Моћан звук из маршала је одрадио своју улогу. Накалемили смо им младо ишкевивање за поновно рок искуство.. Чекаће нас, и ми ћемо им доћи. 

Некудим поново живи!

НЕКУДИМ

Мало обавештење:

тренутно сам у великој гужви око спремања репертоара за свирку са бендом у којем свирам, а зове се НЕКУДИМ. О пореклу имена и врсти музике коју свирамо мало касније. Само да дам назнаку да имам намеру да поново објављујем текстове о разним ситуацијама и људима нашег времена и наше стварности, али мало морам да одморим са том врстом забаве, јер сам тренутно у неким другим "водама".

Свирка са поменутим бендом треба да буде одржана у Паланци 5. децембра ове године, мислим да је место одржавања "Балкан", а повод није битан, барем мени, све док има доброг рока!

Били смо активни и до сада у нашем граду али и по Србији, само што је дошло до неких промена у самим позицијама и чланству, тако да је мало шкрипаво са временом, али се надам да ћемо успети да се стабилизујемо и прикажемо у најбољем издању.

Такође, планира се свирка и у ресторану Жута Дуња, али о томе исто мало касније.

Живи били и долазите на свирке паланачког најбољег и јединог хардрокхевиметал рок састава, НЕКУДИМ!