Црквени хор Светог Симеона Богопримца: Прослава 20 година хора Св. Симеона Богопримца

Црквени хор Светог Симеона Богопримца: Прослава 20 година хора Св. Симеона Богопримца: На Сретење, 15. фебруара 2015. црквени хор Св. Симеона Богопримца при храму Св. Преображења у Смедеревској Паланци, прославио је велики јуб...

Урнебесни штрајк просвете

Сада је касно рећи, али морам: нисам био за штрајк. То сам неколико пута напоменуо, пре самог доношења одлуке да се крене у ову непопулрану борбу за опстанак. Био сам под утисцима претходних продавања од стране "врха" синдиката. Морам да напоменем и то, да радим већ две деценије као наставник, и поједини власници синдикалних фотеља су на тим местима исто толико, а урадили нису ништа. Барем за оне од којих добијају плату, плаћањем чланарине.  Било је повремено неког прашњавог угља на рате уз обиље блата и прашине; телећих полутака и уређених пилића, али и то се заборавило. Давно беше. Али, они и даље "представљају" наставни кадар, веома неуспешно. Наравно, има криваца и на другој страни, јер се то допушта и преко тога прелази, и тако нам је, како нам је, захваљујући себи, својим страховима и незаинтересованим погледом на свој животни пут. Наравно, они то користе, веома уредно и квалитетно.

То су били разлози који су ми говорили да не крећем у штрајк, јер сам знао да ће поново много да галаме, а онда пристану на ништа! И да се труде све да нас убеде да је ово невероватан успех! Ништа није прихваћено! Ниједан услов! Ниједан разлог који су постаили! Браво, просвето!

Сада крећу приче како је урађено много, а добијено и више! Након три месеца штрајковања, добили смо много обећања, нејасноћа и мазање очију. Ниједна цифра није поменута, али ће влада бити веома расположена да нам помогне, чим буде нашла времена. Као што је и нашла до сада. Пара нема, неће ни бити, али добићемо једно велико ништа, чим крене боље.

Смешно!

Чујем да се сада ђаци спремају да штрајкују, јер су им наставници причали једно, а урадили друго. А уче децу да то није добро.

Где је излаз? На Хоргошу? Батровцима? Пасош у реке и бежи одавде?!?

Не! Никако!

Треба сменити ове који су поново уместо мене одлучили да штрајкујем, а после одлучили да престанемо, јер нам је боље.

Нека нам дају отказе свима који штрајкујемо. Па шта? Да неће можда да нађу толико будала да раде уместо нас? За џабе? Нема шансе!

Али, поново је Србска слога показала своје право лице...

Сложни смо у пропадању.

Ајде, живели! Не могу више. Срамота ме је од својих ђака којима ћу за неки дан поново да причам бајке, и својим примером да покажем како се не треба борити. За било шта.

Ми смо једна велика брука!

Наш 29. новембар

Није био неки дан за шетњу, али под притиском неколико обавеза, морао сам да се натерам да изађем из куће, уштедим који динар ходајући до града, остављајући свој ауто у дворишту. Нисам рачунао потрошене калорије и огуљен ђон на ципелама, као последица паланачких рупа на асфалту, као тековине разних "жутих" "црних" "шарених" и којекаквих "коалиција" чији оснивачи су имали дубоке, и у исто време исцепане џепове, без дна. У ствари, то је само модеран назив за Алибабу и 40 разбојника, који се само другачије зову, боље су организовани, имају више коња у једном ауту него сви ови јадници камиле, и има их више. Наравно, не живе у пећинама, мада слично њима, своје муком украдено благо чувају у сличним творевинама које изискују одређене шифре, више као бројеви него речи типа: сезам, сусам, и остале пригодне отварачке умотворине, које се изговарају као: отвори се, сезаме! Ми их из навике зовемо банке. Често и кажемо, и несвесни колико то јадно звучи, идем до своје банке... нађемо се испред моје банке. Која је твоја банка? Моја је... а она је у ствари све друго осим моје, твоје или наше... Отприлике, на сваког грађанина дође по 40 лопова, па би се ова модерна бајка, можда више басна, боље звала: паланчанин храни 40 разбојника. Може да се отвори и наградни конкурс на ту тему, гарантујем велики број дивних идеја за нове и нове романе, књиге, бајке и остале хорор приче о нашем малом месту, званом турским називом за селендру.

Колико год да звучи страшно, али ми тим турцима никако не дајемо да оду. Неко би се можда и сажалио на њих. Не ја. Немам неко лепо мишљење о њима. Само нека су тамо, а ми овде, и да нас дели велика рупа, без моста или прелаза. Али, опет, ми сами им не дамо да оду, па и даље користимо многе њихове речи и навике. Своје Свете области зовемо као турци, санџак, уместо Србски, Рашка. Идемо на гробље када је млада недеља. И нико да се упита, а шта је то? Да није и то случајно турски обичај?!?

Волимо ми све туђе и накарадно. Нема везе што ми шкоди, али радим то што не треба. Само да није Србско....

И тако, док сам вежбао центар за равнотежу и обилазио рупе, често у немогућим положајима ногу, врата, леђа и тачке ослонца, грабио сам ка центру "града", мада се из околних предела више очекивао излазак јетија, сасквоча или бигфута, старих добрих ликова из цртаних филмова и америчких емисија о разним чудовиштима из лох неса и осталих области које посећују разне сабласти, омаје или утваре. Нема везе што сам био на 200 метара од зелене зграде у којој ради и обитава онај србски јали баба, јали деда, пријатан задах трулог корова ме је избацио из тока, и просто сам морао да будем сведок разговора две даме, које ће можда да се препознају, али, свака личност са стварним ликовима је случајна, иако је ово у ствари био истинит догађај, али ипак не помињем имена, надимке и карактерне црте главних јунака, или јунакиња, које су ме некако и потерале, ненамерно са своје стране, да ово напишем. Мада, био сам збланут толиким непоштовањем Србске историје, трагедије и пропасти, чак и безобразлука и храбрости да се таква неморална изјава и каже наглас. Додуше, другачије и не може да се каже, осим наглас. Надам се само да сам исправно написао, по правопису старог Србског "лингвисте" (Боже, каква реч!) Ивана Клајна! Матора Србска лисица, која је проникла у све тајне језика. Клајн!

Нисам чуо почетак, али, главна реченица је била: "... и шта сад мене брига за тамо неко примирје у првом светском рату? Шта је мене брига кад су се они мирили тамо некад? И што су морали да нам укину НАШ 29. новембар...?!? То је био празник, а не ово, дан примирја...

На том делу пута нема рупа, то је направила она велика продавница са три слова, али, као да сам упао у јаму! Ово НАШ је исто глупо као и оно малопре, моја или наша банка, само што нам банке метафорички пију крв, а онамо су нам стварно просипали, Србску, хришћанску, Православну...! Њој је то био празник! Какво примирје?!? Шта сад ту има да се слави?!?

И одоше њих две на једну, а ја на другу страну. Размишљао сам да се вратим, да је питам, како бре сестро?!? Али, одох да решавам своје проблеме, а нека је она са својим 29. новембром. Мада, осећао сам се пораженим. Како коначно исправити све наше криве Дрине, и поставити све на темеље нормалног живота, ако не знамо основне токове своје историје? А како и да их знамо, када нас интересује све, осим нашег бића, наше битности. Јер, ако сулејмана зовемо величанствени а 29. новембар нашим празником, далеко смо ми од постављања темеља. Више личи да поново мастимо колац и оштримо зубе једни на друге, само да не будемо у складу са оним словима на Србском грбу...