Полиција за животиње

Волим да изгубим мало времена по друштвеним мрежама. Интераснтно је то што се тамо ипак може наићи на различита мишљења. Штампа, као вид оглашавања и објављивања вести, у Србији, не може да се похвали тиме. Код нас је најнормалније да новинари, као и цела издавачка кућа и уредништво, пљује по политичарима, без икаквих страхова да ће имати неке последице. Још ако се пљује по наруџби неког од главоња са власти, онда је то премија.  Најуносније је када се пише оно што тај главоња помисли. Трагедија је када тај главоња изгуби своје место у пљачкању народа, па га замени неки други, још гладнији свега и свачега, пун жеље да се свима претходнима свети и покаже где им је место, па онда ти исти новинари, уредници и превртачи почну да пљују по ономе, чије су до јуче љубили д... И тако у круг, у бескрај. Лек је да човек не купује новине, штампу и остало, јер је тамо једноумље у свим својим димензијама, без обзира којој страни припада. Зато волим друштвене мреже. Тамо стварно свашта човек може да прочита. И поучно, и религиозно, и крајње идиотски. Тако сам и приметио једну нелогичност у понашању нас људи, Срба. 

Признаћете да сте и сами били сведоци, ако не и главни јунаци догађаја, да вам приђе дете, умазано, обично циганче, у ритама, поцепано и прљаво, и сигурно гладно. Обично буде отерано на овај или онај начин. 

Или слична ситуација, не тако честа, али могућа: да вам на врата позвони непозната особа, са молбом у очима и пруженом руком, у очекивању да стварно поверујете да тих 500 динара треба да издвојите из свог потањег новчаника и без речи, али са срцем пуним милости, тај износ испратите погледом, како нестаје у џепу туђих панталона.

Обично размишљање је да је та особа преварант, да од тога живи на рачун других, нека се помучи, нека ради нешто, нека заради за себе и своју породицу.... а знате и сами да ни ви са својим послом не можете да зарадите довољно, и онда вам тешко пада да помогнете другима, гладнијима од себе, који су можда већ навикли да просе, и то раде са лакоћом, сваког дана, живећи од туђе милостиње и на туђ рачун...

Свирајући једном давно, у неком хотелу, за веома велику количину новца, одбио сам понуду да прелетим у туђ кревет са непознатом особом супротног пола, иако ме је колега из бенда наговарао речима: "Нема везе што си ожењен, и ја сам. Само први пут је тешко. И ја сам први пут плакао, а после ми је сваки пут било лакше. Сада ми је свеједно". Нисам желео ни да плачем, ни да ми буде свеједно. Нисам пристајао на такав начин живота.

Исто тако осећа и просјак: увек плачу пре него што први пут пруже руку. Одсекли би је, да могу. Није лако појести свој понос, схватити сву тежину и беду, и пружити руку другима, молити, просити. Сећам се да је једна моја познаница прошла кроз све ужасе губљења посла, брака и сигурности коју је имала, испекла крофне, дошла испред школе, и чекала да деца дају новац за њене сузе којима је месила тесто. Касније ми је причала да се неколико пута враћала, јецајући и гушећи се у сузама док је очекивала да се земља под њом отвори и прогута је, са све плетеном корпом пуном крофни које је оплакала, сваку, и једва да је успела да им горак укус затрпа шећером у праху. Сада је то далека прошлост, виђам је, срећнију, без оне корпе. Испливала је некако.

Цела прича се своди на следеће: сам себе ухватим да у ону пружену руку не оставим ни динар, жао ме је да одвајам од своје породице, а онда одем у продавницу и купим храну за куче. Грануле. Има разних, са говедином, пилетином, 30% протеина, за сјајну длаку, са укусом џигерице... На оним друштвеним мрежама често видим жеље да се оснује полиција за животиње. Па слике остављених јадних четвороножних створења. Али, то су скотови, животиње, бесловесна бића! Наравно, нису они криви, опет је ту човек умешао прсте и направио их на јадна измучена бића. Али, зар није нормалније да тих 500 динара, неко даје и много више, које сам дао за мог чувара дворишта, кога и не морам да имам, али ми је лепо кад ми се мота око ногу, уситнио, разделио оној пруженој руци? Не једној, многим! Па зар је могуће да смо постали више осетљиви на длакаве носаче бува, него на децу, људе, сличне себи? Колико смо ми то богати, када свој вишак дајемо животињама? Па оснивамо полицију за животиње, као они амери, полудебилна нација? Зар смо заборавили на светост људског живота, да нас је Бог створио по свом лику, и рекао да смо сви ми слика Божија? Да ли се наша милост односи само на скотове, створења која су створена да нам служе? Па све те мале куце и маце нису вредна једне дрхтаве руке која се испречила на нашем поносном путу, којим идемо журећи да наградимо псето вештачком коском или лоптицом. А гледао сам децу која лопту мењају конзервом, неретко старом ципелом.

Шта је то утицало на нас, да престанемо да видимо људе у просјацима, а у животињама да гледамо своје најбоље пријатеље? О томе су и говорили стари, прозорљиви људи, да ће крај света да се искаже и у томе, када се људи  поистовете са животињама. Дешава се то, на оним друштвеним мрежама, мало-мало, па осване текст: "Мој безобразни газда", или тако  нешто, речи које је изговорило напуштено куче, жућа.

Треба волети свако створење Божије, јер све нас је створила иста рука и иста милост. Треба штитити слабије од себе и помагати другима, свако колико може. Али, пре свега људима, нама сличнима, без обзира на расу, боју коже, статус или нагон. Не може и не сме да нам животињски накот буде дражи и ближи од онога ко личи на нас, и у кога можемо да се претворимо, у неколико секунди и сличица из живота.

Србија, песма о Србији

https://www.youtube.com/watch?v=UX7G9oxk-qo

Као прилог ширењу среће и лепшег расположења, постављам ову песму о Србији, коју сам радио пре неколико година у студију код Паце. Писао сам текст и музику, Паца је радио аранжман, а Жељко је отпевао. Била је то пробна варијанта, која чека неко боље време да се уради коначно. Слике сам постављао насумично, да бих то поставио на ју тјубу, као видео. Надам се да ће некоме да се свиди...

 

Љубав у теби, носиш са собом

У ово време, за који многи воле да кажу да је последње, много је зла, гнусобе и ружноће свуда око нас. Као да се сви утркују да пројаве што гору, беднију и страшнију вест, која ће обавезно да нас уведе у оно најстрашније сутра. Људи се утркују у жељи да буду најцрњи пропагатори неизвесности која је пред нама. У ствари, то што је неизвесно, јер нам је Бог тако одредио, да је желео другачије, направио би неки шалтер за приказивање будућих догађаја, као да сви желе да убрзају, али и прикажу као најцрњу могућу. Да нас убеде да је ово стварно задње време. Намерно пишем задње, јер ме то подсећа на жену са пијаце која каже да јој је на тезги задња лубеница. На опаску да није задња него последња, она са поносом каже: " Не дај Боже да је последња!", са убеђењем да је последње иза задњег...

Као да људској раси никада није било оволико тешко као сада, и да је ово најгоре што може да нас задеси, цело човечанство. Али, да не заборавимо силне велике људе, светитеље, ради којих је Господ одлагао коначно уништење познатог нам света. Нема потребе да их набрајамо, читајмо Свето Писмо, тамо су већ сви они убројани у грађане Царства Небеског. Шта је онда циљ овог мог куцкања по тастатури, док напољу година покушава да прескочи септембар, и уведе нас у зиму?

Ајмо мало веселих тема! Мора да постоји неко у нашем окружењу, ко нас весели и чије нас присуство озари? Потражимо сви неки леп кутак овог нашег града, мора да постоји, макар га сами правили, па да причамо о томе. Треба пронаћи макар део нечије среће, да му је отмемо, или га натерамо да је подели са нама. Па, није ваљда све толико црно?!? Може и горе, народе! Постоје села и рупетине које нам још нису дале председника, било чега и ког нивоа! Има још људи жељних лажних диплома, спасавање дављеника и жртви снежних лавина, купаца диплома, гробара, пицоустих драмосера... Покушајмо да се уздигнемо из овог блата! Свака мука може да се издржи на неколико начина, али се само један уздиже од осталих: херојски!

Милости, праштања, ведрине и љубави нам треба! Може то да се нађе на сваком кораку, чак и тамо где то нико и не очекује... Ево, примера ради, гледао сам филм Дух неколико пута. Деми Мур и Патрик Свејзи, покојни сада, колико се сећам. Немам неког посебног разлога зашто сам га гледао, и то више пута. Вероватно из жеље да се придружим својој лепшој половини, да проведемо заједно одређено време, једно поред другог, не обазирући се на свет около. Нема везе да ли се некоме свиђа, или не, али, тек сада, у свом последњем гледању, приметио сам реченицу, на самом крају, која ми пре није привлачила пажњу, или је нисам видео. Или нисам желео да је видим.

Та реченица ме већ неколико дана гура, иако сам је чуо на много другачијих начина, посебно од наших великих Србских писаца и светитеља. Натерала ме је чак и да сада ово куцкам, и потврдим реченицу са почетка, да лепота може да се нађе на свим местима, која чак нису ни била у разматрању. Такав филм, за неке добар, за неке бљузгав, на крају нас испраћа речима:

Љубав у теби, носиш  са собом!

Камерни хор БРЕВИС, Chamber choir BREVIS

http://brevischoir.blogspot.com

 

 

Камерни хор БРЕВИС, који у ствари то и није, већ је по природи квартет. Међутим, услед самог битисања у паланци, малог града и немогућности проналаска решења, ово није стандардни квартет, па је зато и добио тај додатак, камерни, што у суштини означава нешто сасвим другачије. Постоје квартети од искључиво мушких или искључиво женских певача. Постоје и квартети налик мешовитом хору, са два женска и два мушка певача. Пошто ми нисмо могли да се уклопимо ни у један стандардни облик, направили смо нешто овако. Хор је већ наступао, а од јесени се спремају нови наступи. Ко год позове, може да ужива у певању овог састава. Музика коју хор изводи је по потреби, веома шареноликог карактера и распева. Видимо се на концертима! 

Нови поток

Нови Поток, о коме сам већ писао, канализациони садржај који се већ месец дана излива и иде по површини, где му није место. Вероватно је разлог томе, што наши владаоци не користе поклопце са крилцима, или оне који садржај претворе у желатин. Мислим ипак, да ови наши владари, житељи суседних села, имају скривене жеље да од ово мало достојанства које имамо, зачине дивним мирисима, који треба да нас поставе на неко њима знано место.

Савршено објашњено

У невероватној журби и недостатку времена, сетих се да треба да одем у једну кућну посету, породичног карактера, једно мало славље затвореног круга, у друштву најужих чланова породице. Цео дан су ми мисли ишле другим током, а онда, у тренутку када сам прошао поред Новог Потока, и ушавши у кућу прљав од целодневног летњег боравка у воћњаку и пчелињаку, схватио сам да поново нема воде... То је постало толико нормално, да ми више не смета да легнем прљав, и том приликом не поменем ни једну особу супротног пола запослених у радној организацији која прима плату да би у 21. веку коначно и ми у паланци схватили све предности модерне цивилизације. Подсећања ради, Нови Поток је у ствари липтање из канализације испред моје куће, који сада већ тече читавих 30 дана, а у међувремену  добио је и други извор у виду препуњене шахте, или како већ, тако да сада оправдава песму: од извора два путића... Имамо воду свуда, осим у цевима, које за то и служе. Иронија апсурда која потврђује сав бесмисао.

У тим тренуцима мога несећања потребе да се оде, и обавезе, на малецно славље, недостатак воде и вишак смрада који нас запахњује из двоизворног Новог Потока, некако сам се присетио да касним. У ствари, моја савест у облику прелепе жене за коју могу да кажем да је моја, по старом Србском обичају, јасним гласом на чијем крају у писаном тексту иде знак узвика, рече: Спремај се, чекају нас...!

Сада више нисам имао никаквог изговора, кренуло је "лончирање", трпни придев веома познат паланчанима, јер трпе док се прскају хладном водом из разних приручних средстава за прикупљања исте, и хватање последњих штрцаја из чесме, која ми сада изгледа као осушена грана која само смета...

Са полуопраним зубима, у великој журби крећемо, ауто возим брже од дозвољеног да се просушим, и опет се чуо онај глас моје жене, која је сада већ озбиљно близу возачевог седишта, тако да је поред знака узвика, могао да улети и неки додатни аргумент у виду длана или сличног садистичког иживљавања над мојом већ одавно излапелом главом. Нешто у вези поново заборављене стварчице која је зафалила у кући, мислим да је у питању био ханзапласт, или на Србском, фластер.

Утрчао сам у огромну продавницу, која је некада била магацин, и стварно је веома велика, са великим избором разне робе. Нећу да помињем име, али је у питању бела кљуната птица коју везујемо за доношење деце. Унезверено схватам да раде све три касе, што је невероватан податак за девет сати увече, јер тамо је веома тешко натерати раднике да се умоле да крену да раде барем на једној траци, а један сирома је био одвучен у болницу, изгубивши последњи атом снаге чекајући да се неко појави и почне да му узима паре у замену за робу, јер је то  посао на који долази сваки дан и зарађује за живот. Нико више није ни чуо за њега. Говорило се, онако по ћошковима, да је он један од многих које је рода у ствари однела...

Растрчао сам се тражећи дотично помагало када се носе уске ципеле, али никако нисам могао да нађем. Моја лепша половина је чекала у колима, блиска родбина на слављу које ми се чинило све даље и недостижније. Скоро сам улетео у другара, који ме упита шта ми је, и начини покрет као Стивен Сигал, за сваки случај, јер сам, каже, личио на манијака у нападу. А, то тражиш?! Па то ти је на оној страни, на почетку. Деловало ми је логично, потрчах на ту страну, и оборих неке артикле на снижењу. Испада да сам их ја додатно снизио. На означеном и показаном месту ме је сачекало сазнање да сам требао да ударим оног мог другара, јер ме је преварио, вероватно ненамерно, али ипак... Погледом сам тражио некога од запослених да ми покаже где се налази чувено слово икс, која означава благо на мапи. Сетио сам се да су сви на каси, и поново се упитао, скоро на глас, да ли је могуће да су сви баш сада дошли у ову птичијег имена радњу. Можда је разлог томе, што је велика и светли, значи да има струју, што је још једна тековина цивилизације 21. века, а паланчани немају сталних прилика да уживају у благодетима тог открића. Наравно, да не помињем иронију да је и то Србски проналазак, а Срби га најчешће немају. Та светлост изгледа привлачи паланчане као комарце и лептире бандерско светло. Сада, када паланка нема уличну расвету, комарце нема шта да привлачи, осим свеже паланачке крви, која им се нуди на сваком кораку, јер наши владаоци немају намеру да ове злотворе истерају из града, као шиптари и хрвати Србе...

У мом јурцању, полако сам губио наду, јер, ем нема никога да ме упути од оних који знају, ем ме погрешно упућују ови други, који не знају. Доказ томе су и следећа два сусрета. Први је био са колегиницом, која је такође била привучена светлом, али породично. Скоро је постала мајка, тако да је породичну шетњу земенила породичном куповином. Па како не знаш где је?!? зачуди се она, па тамо су, где су и пелене...! Али, ја већ 15 година не купујем пелене, како бих знао где су, и где је то место поред?!? Лако је њој, она говори из своје позиције купца дечијих непромочивих гаћа, званих пелене. Жена говори о ономе што зна, наравно... Отрчао сам до објашњеног места, и стао поред, али ни тамо нису били лепљиви завоји за жуљеве. Већ полако бесан, јер ме упућују погрешно,  на места која не знам где су, уморан и уплашен да и мене рода не однесе, одлучно сам кренуо ка каси, да прескочим ред, направим још неко непланирано снижење, разбесним још некога својим безобразним проласком и сметањем, да упитам оне на каси, који су стручни, који су плаћени да знају и да буду насмејани, да их прекинем у отимању пара народу, а од тих пара они не виде ништа, и да напокон одем на прославу, са које су можда сви и отишли... Извините, где се у овој великој радњи са много редова рафова налази ханзапласт? Навијао сам у себи да ме упути у мени знане пределе, где се налази роба коју купујем често, за коју знам напамет распоред, место, низ, цену, акцију, реакцију, снижење... нека буде поред гумених рукавица, љуљашке са оним дебелим јастуцима, на коју може и да се прилегне, предвече, у смирај дана, када наша тела постану мега макси акције и сезонско снижење за комарце.... Слатким, убедљивим и гласом пуним самопоуздања што ће да ми разјасни вековно незнање и смотаност, она подиже главу у том правцу, подиже чак и руку, показа прстом и поносно рече: Па, господине, тамо где су и траке за депилацију...!!!

Док сам бесно и поражено излазио из радње, без фластера, гледао сам у своје длакаве и никада депилиране ноге. Можда се иза, у реду, зачуо и смех, док је један глас, мушки, дубоко саосећајући са мојим непознавањем територије убица маља, акни и садржаја који цури са стране и претвара у желатинасту масу, промрљао: "да сте их ставили поред пива, човек би знао..."

Злочин и казна

Не бих да вршим неку комплетну анализу стања у Србској просвети, само бих онако да набацам неке чињенице које су присутне и сви могу да их виде и уоче. Нећу да величам тежину рада наставника у школи, мада је то стварно веома тежак и напоран посао, посебно у ситуацији у којој се налази наше "образовање" али и цело наше друштво, уопште. Радити у просвети у нормалном свету је привилегија, част, појам! Бити онај који учи оне друге и пружа им знање и могућност да наставе даље са својим школовањем, усавршавањем, радом... У Србији је то бајка. Прво, сви кукају како просветари имају три и више месеца одмора, како не раде ништа, како се само играју са децом, али никако да се ти исти накане да раде у школама. Једном када су успели да побегну из њених канџи, сада никако немају намеру да се врате у ту установу која их је давила и уништила, а у ствари им је дала хлеб у руке. А такви највише и кукају на школу... Мада, данас сви кукају и распињу је на крст, као да је просвета крива за све што се дешава. А у ствари, када би се мало промениле улоге, просвета би могла из корена да промени ситуацију мењањем свести у Срба. Зато и не дозвољавају да до тога и дође. Они... Који владају светом и Србијом.

Седео сам једном приликом са полицајцем.... не као осумњичени, приведени и остало, већ онако, другарски. У ствари, били смо затечени морањем да седимо на једном месту око два сата, ни криви ни дужни, али запасани обавезом, трудили смо се да то време изгрицкамо квалитетно, пошто ничега другог на менију није било. Само проблеми и кукњава два државна службеника. Прво су се отворила уста преко пута стола, чији је власник имао танке  бркове, метар изнад појаса са пендреком и пиштољем, у које сам бленуо, надајући се да нећу да постанем наслов у новинама изнад рубрике: Црна хроника, у којој до детаља пише како је обманути просветни радник изазвао полицајца да примени силу, укључујући батине, везивање и опкројавање лица кожним ђоном ципела. 

Тема је била свеобухватна, што се и очекује од два одрасла човека, који једино што имају тренутно од могућности је лајање на звезде. Дотакли смо се многих тема у свим областима живота у које се иначе разумемо боље него сви остали, али закључак је био да су везане руке и нама и њима, полицајцима. Ја сам кукао на нечију могућност да ради шта хоће, без казне, а он је лепо приметио да деца у школама раде шта хоће, јер им је све допуштено. Од стране оних који владају светом и Србијом. Ту смо коначно дошли до једне додирне тачке просвете и полиције. Рече ми он, и рука му клизну ка оној црној кожној палици, као да му је жао што је не користи, да би све то могло да се среди, само када би им дозволили. Опет му нервозно прорадише лигаменти, али сада на прсту који покреће окидач. Следих се мало, иако је било врућина као у пустињи. Брзо сам одговорио да је ситуација и код нас слична. Није ме чуо. Вероватно је уживао у сликама које су му пролазиле кроз главу, како је некада полиција могла да туче и бије све који крше закон, мада и оне друге, који им заличе... Повратих га из маштарије речима да и ми много пута зажалимо за тим данима, када смо и ми могли да кажњавамо за прекршаје који деца учине. Ту се мало примирио, попио воду, и видео сам да смо прешли на шарену страну новина, некако смо прескочили црну хронику, па се и ја опустих.

Закључак: полиција све зна, ко шта и коме ради, али им није дозвољено да поступе онако како се то од њих очекује. Иста ситуација је и у просвети. Деца могу да раде шта год пожеле, јер им је то дато и омогућено. Многи родитељи се згражавају и да помисле како неко лупне њихово дете. То је страховит терор! Мада, знам да су одрасли у времену када је било дозвољено физички казнити дете. И ја сам исто ишао у такву школу. Већина читалаца ових редова ће да се препозна. И много нам је било боље. Наравно, то физичко кажњавање није подразумевало драње коже, вађење зуба и ломљење костију, него чвргу, чупкање за косу, повлачење за уво... Моја разредна, дивна жена, само је прстом лупила немирка, као да свира клавир једним прстом, и то је било довољно. Није то требало да боли, већ да осрамоти тог ђилкоша који је сметао и њој, али и нама. Није сврха казне да уништи, већ да опомене изгредника, али и остале, да схвате да се не исплати бити лош. Ако ни то није довољно, онда је казна већа, сразмерно учињеном делу...

Код нас, наша два стуба нације, П и П, Просвета и Полиција, немају никакве могућности ни дозволе да казне, примерено, штеточину, и да на тај начин упуте јасну поруку свима који би желели исто то да раде. На тај начин, дошли смо ту где смо, и веома ће бити тешко да се нешто промени, осим ако се неко од ових који купују дипломе о докторате, не сете и врате у руке школама моћ коју су имале некада. Тада, ни оно друго слово П неће имати много посла, јер ће се променити свест, и биће јасно да сваки злочин има и своју казну...

Црвено-црна коалиција

Ово је центар Паланке, снимљен скоро, мада датум и није битан, јер је овако сваког дана... нешто сам много уморан, цео дан сам радио, па о овоме неки други пут. А успут и да пробам како иде качење слика, нов сам у овоме...

Разрокавање Србије, или како је пропао рок ен рол...

Врло је интересантно виђење рок музике у Србији. Рок је иначе нека врста бунта, начин изражавања несагласја са неким, или нечим. Покрет који је веома везан за одрастање, за оно доба живота за којим касније, мање-више, сви жале. Пубертет... време, узраст, доба, када је све дозвољено и ништа није нормално. Плићак у мору живота, у који сви воле да легну, макар на кратко, у мислима, док их дубина дави и вуче. Тај кратак повратак у безбрижне воде им помогне да се не утопе. А тај плићак је за све нас у ствари и почетак тог опасног мора. Одатле оно почиње, а нико баш сигурно не зна где му је крај. Они на другој страни знају, али за нас не постоје. Мада, многи ће се можда разочарати када препливају некако, па им та обала не личи на ону о којој су размишљали. Али, за то је су сами криви, јер, могли су и другачије да пливају. У сваком случају, оно што у већини случајева буде на дну плићака је песак. Оно што треба да буде у основи пубертета је рок музика. Зашто? Зато што је рок основица, без које ће плићак да се замути, а онда тај мутљак наставља пут ка пучини, и оној другој обали са оне стране. Ако је плићак непрозиран и мутан, како ће неко смети да се упути ка дубини? Е, то је рок ен рол! То је снага која носи, која бистри, којој нико ништа не може. Имаш проблем? Рок ен рол! Треба ти мотив? Рок ен рол! Тежак живот? Опет рок! И чик нека они тамо помисле да ће моћи да нас јашу... е, то се десило у Србији. Разрокавање!!!

Рок музика, у свом самом корену настанка, је сирова, чврста, бунтовна у сваком смислу. Такви су и они који је слушају, или барем имају шансе да постану, ако су прави рокери. Такву су је направили, и таква у свету опстаје и даље. Уз пут чини да настану и неки њени сурогати, неуспешни клонови и израслине. Али, суштина је чврстина. Шта се десило у Србији? У Србији нема рока! Србија је разрокана! Зашто? Да не би било бунта! Кога се људи више плаше? Чупавих, ћелавих, пијаних, обучених у црно, или нешто од тога и рокерска мајца? Нека крилата избечена лица, на бесним моторима, са обавезним детаљем искежених зуба, или мајца са кебом, цецом, лукасом или неком другом зверком наше „естраде“? Која сила ће да буде страшнија? Неколико маснокосих момака, који су обично и добрице, ретко када навалентни дивљаци, са загрљеним дволитарским пивима, обешеним ланцима око појаса и оном лепом минијатуром на дуксу или мајци, или лепо обучени људи непознатог пола и неодређеног аморфног облика и стања, који миришу на провинцију и журе на „спектакл“ који ће да нам приреди фахрета јахић, за пријатеље лепа брена?!? Мој добри, такорећи нераздвојни другар, има сина, малецког и по расту и по узрасту. Пушта му оне аустралијанце уз које сам и ја одрастао, чувене рокере, AC/DC (извињавам се због латинског писма...!). Клинац неће сада ништа друго! Сва ова музика пореклом из септичке јаме којом се бомбардује Србија га не интересује! Мали воли рок! И воли да скаче док слуша. Одмах су, оца му, напали зли језици речима да ће дете да му буде дивље зато што скаче?!? Не! Него треба да седи, гледа пинк, мада ни остали не заостају у заостављању Србије, и да за коју годину буде један од оних који ће да климају главом и одобравају све што им Велики Вођа каже да је за њих добро! Е, зато је Србија разрокана! У Србији нема музике која ствара бунт према свему! Нема те силе у младима која ће да их натера да се противе неком или нечијем злу! Постали смо људи незаинтересовани за себе, јер, таква нам је и музика. Безлична. Да није можда Рибља чорба рок? Немој да идеш мојом улицом? Авионе сломићу ти крила?!? Па то није ни у рангу дечије музике! Ми у Србији немамо пет активних рок бендова, који ће да праше, рокају и буне масу против свих који су то и заслужили. Имамо неке групице које свирају по клубовима, али је све то смешно! Ово што нам дозвољавају да назовемо Србским роком је бљувотина. Зато се млади и окрећу другим изворима, зато јер и немају начина за друго. Немају ни снаге да се побуне прво против себе, а после и против других. Зато и пролазимо овако јадно и бедно, јер смо такви постали. Зато и могу да нам раде шта пожеле, јер је Србија РАЗРОКАНА! А то је горе него да је освојена, јер би је кад-тад ослободили. Овако, без рока, бунта, сирове, али позитивне енергије, лупаће нас по главама како хоће и ко стигне. Да ли је лакше владати чопором ротвајлера или стадом оваца? Лек? Рокање! Нема другог начина!  

 

 

Комарци као чињеница

Сретох пре неки дан другара у апотеци. Ја навалио на препарате против комараца, читам упутства, тражим неки отров, макар и штетан за човека, само да се решим малених сморова, околоушних летача, ноћних становника ушне шкољке и далеких делова тела, посебно у стадијуму хватања сна за очи. Безуспешно покушавам да јој објасним да не мора да се брине ако од тог мазива добијем оспе, почнем да се љуштим као жгадија, само да престану да зује, када се укључи онај другар са почетка приче...  Рече он нама, да је све ово завера фармацеутске индустрије, да би се продавала та с..ња, и да би они зарадили паре. Чак каже да то иде тако далеко, да су и нашег владара из суседног села, које је добило име по великом блату и глибу, убедили да не користи смрт одозго, или популарно названо "прскање комараца". Ја, будући подложан терен када су у питању завере, посебно против Срба, престадох ионако безуспешно трагање за тоталним отровом који убија и комарчеве потомке и укључих се, веома заинтересован, у сада већ монолог мог пријатеља, спреман да и сам додам по коју тезу светске завере против Срба, која иначе постоји, и тренутно је у неком тамо стадијуму...

Срео је, сад па он, неке људе, опет у некој апотеци, можда и у тој истој, који су такође тражили спас од летећих крвопија и злотвора, али за своје малено дете, ћеркицу. Ту се и ја нађох погођен, јер као и сваки татица, сетих се своје дечице... Сви су они дошли из наше западне републике, у коју иду Срби да раде, па да се врате и овде троше тешко зарађени новац, а зовемо је Немачка, и једно од родитеља је, колико сам разумео, одатле, значи шваба, а дете је сходно ситуацији, мешанац. Само по крви. Иначе је чисто женско, као што и рекох, ћеркица. То дете је у ствари центар приче: сво у крастама, пликовима, црвеним, крвавим, остаци вечере оних злурадих летећих кретена, и све се онако избезумило од несреће, беде и јада које је напало. А још је и по природи бело, илити светле пути. На тој белој подлози, оне красте и ране су деловале још страшније. Финале приче је да то дете НИКАДА није ни видело а ни чуло за комарца, а камоли да је била на менију ове ситне досаде!!! Овде, у Србији, паланци, која смрди и која је у мраку, суочила се са исконском непогодом, а родитељи избезумљено трагају за решењем, али безуспешно.

Шта се дешава? Изгледа да Немци немају комарце?!? Какав бедак! Какво одсуство ноћне бесплатне забаве! Па они не схватају да је то најлакши начин мршављења! Прво, ноћно трчање нема премца, помешано са скакањем до плафона, млатарањем рукама, "утепаљкама" и осталим предметима као створеним за прављење масних мрља по зидовима; друго, слатки крици одушевљења због поновног сусрета, када се угаси светло и ухвати за крај сна, који само што није прошао поред, и то за целу ноћ; треће, давање крви, као помоћ у промени крвне слике, и на крају, али никако и последње, целодневно чешање, драпање и прављење крстића, као религијски моменат, уз подсећање на ноћни лов и помињање фамилије недужног ноћног посетиоца, чија је породица остала заувек осликана и урамљена на зиду наше спаваће собе.

Свега тога не би имали ни ми, да живимо у тој немачкој, која је толико безобразна, да је оном детету ускратила сва ова уживања, која су нам наши владари и владаоци пружили, и то бесплатно! И како после човек да не гласа за исте ове наше узрочнике и доноситеље милионске забаве?!?

 

Паланка која мрак значи...

Покушавам да се одупрем мислима које ми навиру, а никако нису за јавност. Пре свега да покушам да оправдам ово што радим, јер ми је ово први текст овог типа, на нету, али и уопште. Седим у соби, гледам око себе, и знам да не могу много тога да урадим, ни постигнем, али ипак то радим, иако ми се цело тело и разум буне. Никако се не може утицати на било кога на овај начин, преко блога, фејса, лајковања, таговања и осталих "ања", али ево, и сам се упућујем у том правцу: губљење времена на нету и губљење енергије потребне да се нешто промени.

Много тога у паланци треба мењати. Немам намеру да пишем велико слово за име ове селендре, која то у ствари и није. Ово је мој лични блог, страна, део интернета, као део моје приватности коју ћу да откријем свима који кликну на одговарајући линк, али се ипак тешим и лажем да је ово моја приватност. Ако ништа, онда моја својина, и покушаћу да пишем шта желим и на начин који ми одговара, без страха да ме неко исправља у томе. Тако да ће овде пуно пута бити намерних словних грешака, по правопису који су нам наметнули, а на предлог оног ћопавог, који се одазивао на име вук. Наравно, ни његово име не заслужује велико слово. Али, то је тема за неко друго губљење времена. Термин СРБСКО, у свим облицима ће овде бити обавезан, као и ћирилично писмо.

Као што рекох, паланка, која оправдава тај погрдан назив за место где поштени људи желе да проводе време свог живота, се претворила у слепо црево Србске државе, и постала је у ствари дупе, јер је тренутно толики мрак, што би рекао наш Србски народ, као у дупету. Не знам где су паре и ко их је све трошио и на шта, на кога и на чију, али мрак је завладао у паланци. Да не буде забуне, мрак у правом смислу. Раде само кућне светиљке, јер људи који владају паланком нису трошили паре да грађанима буде боље, већ само њима.

Исто тако, завладао је медијски мрак у паланци, јер не постоји начин да се овај мрак отера из града. Мрак је и у људским погледима, који не виде ни ону најмању трунку светла на крају тунела. Толики је мрак, да људи не перу зубе, ни то се не би видело на црним лицима паланчана.

Црна лица су у ствари производ мракова које сам набројао, али и неимања воде за умивање. Мада, нема је ни за друге делове тела, који су исто бели, али нису баш за показивање, осим у неким ситуацијама. Али, и о томе други пут.

Укратко, паланка СМРДИ у мраку, смрди на све стране, смрди за медаљу, и једино тако се људи и оријентишу: одавде мање смрди на тамо, а поред оне рупе је бачено смеће у коме се пацови играју, тако да не треба ићи даље од шуштања из контејнера, а ако вам треба улица незнаног јунака, само пратите Нови Поток, који је тренутно у свом 18. дану постојања, а извор је на самом ћошку са улицом Д. Туцовића. И тај поток је чедо наших владара, јер, извире из канализације, тако да смрди у више димензија, и није га тешко наћи, чак и да је могуће да постоји већи мрак и смрад. Понекад толико засмрди, када мало пирне ветар, да вам често буде криво што ветар стане, јер је то доживљај који су нам наши владари приредили, уместо ватромета. Све пршти од смрдурине. Запитам се, да ли смрдуцне мало и у глибовцу? Штета би била да постојбина владаоца нема ту част да се поистовети са нама. Мада, и остала села из којих су нас освојили владари можда неимају ту привилегију. Али, ко им је крив? Што не живе у паланци, као сав поштени свет...?!? Како пролази време, размишљам да отворим неку туристичку атракцију: ко дуже издржи, добије неку болест, гратис! А понекад и засветли у мраку, око њега расте неко ново биље, почиње да прави своју независну флору и фауну. Можда ускоро Нови Поток направи и своју орбиту, галаксију, станиште нових врста? Можда и ми добијемо коначно титуле модерних дебила и трпних придева, јер поносно трпимо све новонастале ситуације о којима поштен свет само сања...

Ајде за сада толико, па да наставимо други пут, у већем мраку и смраду. Никада не одустај од мисли да може и горе!

Живели!