Постоји одређена доза толеранције коју сваки човек има. Постоје и границе. Шта да ради човек који има довољну количину живаца да издржи сваки спољашњи напад на његов мир, а када спољни ударачи имају више начина како да тај дебели живац прекину и натерају човека да пређе ону границу, и да почне да се нервира?
Постоје разне ситуације када људи, народ треба да припомогну својој држави када западне у тешку ситуацију. Било да је рат, непогода, нека несрећа коју сада не желимо да призивамо, ситуација која тражи од свих максимално залагање да би се превазишла криза. (Као када у фирми у којој радите неко одлучи да озакони своју везу браком, па се прерачуна у количини пара које ће да заради, па почне да сикће и цокће на све стране, а онда колеге сакупе добровољни прилог или како год звали тај начин помагања колеги у невољи, па га мало одобровоље и смире.)
Није важно ни то што кризна ситуација у Србији траје деценијама, ни што исти који су нас увалили у кризе хоће да нас ваде, па нас сада наговарају да гласамо за њих, јер сад знају где су грешили, само да се врате на власт, одмах постајемо светска сила...
Све то гутам годинама, јер ми је ниво толеранције висок. Али, постоје и границе.
Гледао сам финале ЕП у ватерполу. Играле су две државе, а један народ. Небитно. Ми смо победили. Наравно. Али, пренос сам пратио на телевизији треће државе, у којој опет живи исти народ. Наравно, Срби. Та трећа држава, трећа Србија је Република Српска. Или Србска. Имају канал који се скраћено пише ТВ РТРС. Њима не плаћам претплату. Они ми не прете стрељањем, сечењем ушију и осталим симпатичним заоставштинама средњег века. На тој ТВ се ретко појављује лизач усана из нискобуџетних шведских филмова, звани Чић Ву. (Балканска верзија корејанских злотвора, угњетача и мучитеља народа.) Та ТВ није обавезна према мени и осталим Србима да преноси финале, јер не игра њихова репрезентација. Али, та ТВ је вршила пренос. И то цео. Нису чекали сваки моменат да пусте рекламе. Иако не играју њихови најбољи, већ неки преко границе.
Почео сам да гледам РТС, јер им плаћам да знам све. Да знам да најмању плату на тој ТВ има КОНОБАР. И то мало преко 40 хиљада. Као професор. (Друго питање је колико се навата бакшиша, али то је питање сналажења у задатој ситуацији.) За оне којима носи пиће не смем ни да питам. Вероватно им је плата у нивоу целе прве смене неке мање сеоске школе. Са све локалним конобаром из оближње биртије.
Врло брзо ми је начет онај дебели живац, и потражио сам помоћ од још једне државе где живе Срби, само се модерно зову хрвати. Они нису преносили. Њих то не интересује. Да су знали да ћемо да изгубимо, преносили би сигурно. Још би оплевели по нама, по неопходности још које олује, да нас одувају до Јапана, итд. Овако, чекају неки свој моменат. Чудан народ. Мрзе нас из коштане сржи. Интересантнија је још помама у Србији за њима, њиховим морем и музиком. Ми као да обожавамо оне који нас мрзе. Као и нашег будзавка. Набасах на ТВ РТРС.
Пријатан глас водитеља, који не покушава да нас научи правила ове дивне игре. Није имао поред себе стручњака који ће да нас за пола сата научи да пливамо. Није било статистике, колико воде је попио који играч из базена и на тај начин умањио углед нашег Ву, јер мора да се додаје хлор, који није јевтин и поклањају нам га арапи за неколико хиљада хектара Србске земље, а он се много намучио да им је поклони. Ниједног тренутка није прекинут пренос. Испоштована је свака секунда одмора, враћани су голови, интересантне ситуације. Брзо сам пребацивао на канал моје националне европске "ваше право да знате све" телевизије, која се већ мастила парама добијених од реклама. Чак се могло видети да им је криво што не продуже минут одмора на пет, или што нема чешће фаулова. Или да неко пусти дрона, па прекид два сата, па рекламе, па опет онај да нас научи да је Вучић шредер... Брзо враћам на ТВ РТРС. У углу, ћирилицом, наравно, пише да је пренос уживо. Макар толико од њих. Наши ни то неће. Слушао сам оба тренера, и уочио да је наш много мирнији, јер је знао шта ће да буде на крају. Као и онај њихов пицопевац, који се много више драо, јер је и он схватао шта га чека. Схватио сам и да би наш тренер могао да поједе целу њихову "клупу" и први ред публике, да је хтео. Моћан лик. Штета што се не кандидује. Ицепао би и гробара и будзавка, гарант!
И дође очекивани крај, сви смо задовољни, срећни, очекујемо дочек ватерполиста док мајстори са РТС коју упорно зову латинично ер те ес, броје паре и пакују нови блок реклама за дочек на балкону. Оне клинце што су поосвајали силне медаље својим знањем нико неће да сачека. Сачекаће их рачун за струју у додатак за РТС. На којој су упорним гледањем реприза свих могућих серија и научили то што знају и за које знање и добише медаљу. Можда као награду добију право да учествују на ТВ слагалици, и то преко реда.
И шта сад? Ако су ме молили да плаћам претплату, да би се наш национални ТВ сервис одржао, заједно са оним конобаром, а све у смислу националног опоравка, кризе, ситуације, и остале небулозе, можда бих плаћао. (Плаћаћу и овако, јер сам приморан претњама последицама средњег века.) Пристао бих да том конобару помогнем да стане на ноге. Ипак је то национална ТВ а он је национални конобар. (Можда га зову Сале интернационале?) Али, чему онда рекламе, скотови? И то у финалу? Које сте вероватно делили џабе, или модерно гратис? Или сте то наплатили годишњом зарадом конобара и оне јадне школе, и то по секунди? И још да вам плаћам? (Наравно да морам, ако не нађем неки начин да избегнем, осим селидбом.) Е, па могу само да вам кажем: не постоји реч у Србском језику, (осим ако га не измисли чувени Србски "лингвиста" Клајн, по коме је Моцарт написао ону песму, ај не Клајне...) која може да објасни колики сте ви скотови!
Па, олоши белосветски! Где је вама тај осећај да се жртвујете, па макар за себе и за свој рачун? Како је могла туђа ТВ да преноси без реклама и прекида? Да ли би сте прекидали Чића Ву док меље и лиже оне будзе? Колики скотови можете да будете и да вам ништа није свето, само паре? Што не прекидосте гробара док је незаслужено качио злато на златне груди наших шампиона? А ја да вам плаћам напојницу за оног конобара, буваре!
Нема везе, долазе избори, народ ће да гласа по својој вољи, а победиће неко по њиховој. У сваком случају, креће нова сезона реклама и серија. Само да прођу избори, и креће Бољи Живот!
