Паланачки црквени хор у друштву најбољих!

Паланачки црквени хор је имао част да буде позван и да учествује на овом великом и јединственом догађају.

http://choirsvsimeon.blogspot.com/2014/09/1000_29.html

Догађај који је прошао незапажено у Србским медијима. Важнија је била вест да се оженио Џорџ Клуни.
За време певања испред храма, након завршене Литургије и Парастоса Стевану Мокрањцу, летео је полицијски хеликоптер, кружећи изнад храма. На земљи, популарне нинџа корњаче, у виду полиције која млати свој народ, чекале су да се завијори Србска застава, да би могли да бију и туку. Били су веома активни и у легитимисању младих и сумњивих лица.
Зашто?
Јер је у току била шетња оних којих се цела Србија стиди, Бог исто, а ђаво поноси, па су високо паметни људи који воде ову државу за сваки случај послали екипе батинаша. Ако се маше било којом заставом, осим оном шареном  која представља управо тај срам који шета, туци и удри!
Али, ипак је слављење Мокрањчеве музике било изнад свих тих малоумних дешавања.

Један дан у болници

У чекаоници је било свега, осим кисеоника. Људи који су се ту нашли, изгледали су као да их је неко по казни ту поставио заувек. Погледи су им били тупи и глупави, пуни наде и очекивања да ће неко од белих мантила да их примети. Беломантилаше је одликовала велика брзина и способност да не виде и не чују никога ко је ван беле опреме. Чудна је та брзина и умешност непримећивања људи који ту седе и чекају помоћ баш од њих, који су још и плаћени за то.

Он је седео у углу, неприметно, чак и више од оних других обучених у невидљиво. Питање које је сам себи постављао је, шта би било када би сад устао и поделио по два длана свим белогардејцима? Посебно сестрама које имају само средњу школу, али као да су тиме попиле сво знање ове васељене.

Пролазило му је кроз тело осећање задовољства при сваком новом шамару којим је облагао кретенске изразе лица чији су власници у исто време и успешни полагачи хипократове заклетве. Један примерак је био окачен на зиду изнад његове главе, у лепом дрвеном раму. Није могао да одоли замишљању слике како се тај оквир уметнички обавија око главе једне дежмекасте сестре. Наравно, то сестра је назив који нико не схвата одакле је и зашто би неко вештице у телу грешнице звао тепањем.

Поред његовог лица је пролетело бело страшило, упорно успевајући да не види и чује да је зову. Журно је улетела кроз прва врата. Вероватно се није ни упутила тамо, али је крајичком ока приметила човека који се намерио да је нешто пита. Вештим маневром је успела да га избегне, и нашла се иза врата, која нису била циљна. Вероватно је тамо срела још кога од белих мантила, који су се, као и она, играли новосмишљене игре: како избећи пацијента.

Он је и даље у себи бројао до десет, сада већ 43. пут, или који више. Није ни битно, већ је почео да прескаче парне бројеве, и коначно је експлодирао, негде између прескочене шестице и седмице у долазу.

Кренуо је од мајке. Именица која се најчешће помиње у комбинацији са глаголом који означава радњу прављења детета. Зачуо се кашаљ из просторије поред. За мајком, уследило је градацијско ређање умних стања и болести, шизофрених манија и телесних слабости. Из још једне просторије као да се уз кашаљ начуло и комешање. Изгледа је његово познавање болести и женске фамилије дошло тамо где треба. 

Није губио снагу, а ни инспирацију. Мењала су се сродства, деца, родбина, и скоро све што има органе у које нешто може да уђе или да се гурне. Показивао је спретност у брзом изговарању тешких деформитета главе, уста и неких органа који још нису откривени, или ће такозвана еволуција да их створи. Отворише се врата, коначно. Изађоше и сестре, и браћа, и лекари, домари, ко зна ко све. Сви у чекаоници су више гледали у ту малу просторију из које је куљнуло толико белих, сада мало изгужваних, мантила са по две ноге. Никоме није било јасно, да ли су лежали унутра, висили, али су сви стали. Он није марио за ту просторну илузију. Намерио се на првог. Касније им је било жао тог човека, који није схватио зашто се није сетио да изађе други, макар. 

Све се брзо завршило. Рекоше му да се смири, да не виче, ипак је у чекаоници пуно болесника. Онај што је изгледа тог дана устао да би се на њега драли и који је изашао први, постајао је све мањи под силом беса пута убрзања којим је наш гневни чекалац махао рукама, сада већ видно мирнији. Она множина белих одела се разишла, свако је ушао на нека врата. Нема везе да ли су права, ионако нико не ради свој посао. Тада му је прошло кроз главу да су се тек сад сетили да у чекаоници има болесника. То га је мало зауставило, што је било довољно да онај јадник на кога се намерачио, некако побегне у сасвим други крај. Помислио је да он у ствари и није лекар, већ су му обукли бели мантил, да би се бесни брецали на њега. 

Иза неких врата, зачуо се шум, изашла је сестра, и прозвала управо њега, јединог који се сетио да је жив, и да је човек, према коме се односе као према џаку бачених дроњака. Изненађен, ушао је, врата за њим се затворише, а онај глупави изглед на лицима у чекаоници је само разменио места. Унутра, сачекаше га насмејани и веома пријатни ликови. Добио је упуте за разна испитивања, одмах је пронађен разуман разлог његовог чекања, дадоше му пун картон налаза, и заказаше му и контролу. Љубазно га испратише до врата, уз осмех. У пролазу, сетио се да погледа у ону просторију, опет је почела да се пуни. Крајичком ока, приметио је да су сви они који су га прегледали отишли у то собче. Затворише се врата. Он је изашао, срећан што је чекао само три сата, уз малу дозу нервирања. 

У чекаоници и даље није било довољно кисеоника. 

Тупави погледи су поново разменили места.

Србија против Немачке

Чудне мисли су му се мотале по глави. Никако му није било јасно нешто што би требало да буде очигледно и веома једноставно. Свако ко буде дошао у додир са зараженим човеком, добија исту болест, исте или слабије снаге. Како кога дохвати, али ипак скоро свака људска креатура буде захваћена разим вирусима, само ако буде у довољној близини. Чак и у случају да није на домету скока тих ситних сподоба које знају озбиљно да наруше здравље, понеки појединци се досете, па катапултирају бактерије из уста кашљањем или кијањем, небитно, важно је само да се не стави рука на уста, и да се на тај начин онемогући услужно зараживања околине вирусом, па макар био и смртоносан. Важно је само да се та болештина шири даље и разноси, без прилике на жалбу или некакву заштиту од тог пријатељског издаха пуног интимних додира.

То је природа заразне болести. Мада, ако сте довољно у средини где болест обитава, није чудно да се и ви разболите. Е, то је њега мучило, и никако му није давало мира. Природа болести која окружује човека. Мада, човек се веома брзо привикне на све врсте окружења, и на тај наин чудесно опстаје у природи, каква год да му се задеси.

Интересанта је Србска природа. Немогућност да се зараде пристојне паре, од свог рада и од своје завршене школе, тера многе наше наследнике Немањића да одлазе у друге крајеве наше планете, са само једном сврхом: паре!

Наравно, године бачене на школовање, силне паре потрошене на књиге, путовања, семинарске радове, приватне станове, исхрану, све је то, испаде, бачено узалуд. Њему се чинило једино да трошак исказан у новцу потрошеном на пиво није био узалудан. Како би се иначе сада сналазио у животу, да није имао ту врсту праксе и уношења витамина бе?

А није му било ни јасно када крене преко улице, тражећи додатне начине да заради, сећајући се свог дипломског рада и завршетка факултета, одакле овим младићима паре за овакве аутомобиле? Када су почели да раде, и шта, да би извукли вишак пара из новчаника и обрадовали себе једним красним примерком западне технологије?

Онда би сео на клупу у парку, наместио се пажљиво на једину дашчицу која није поломљена, и кренуо са размишљањем...

Велика већина наших Срба који оду да раде, обично на запад, оду без много пара, у изношеном оделу, аутобусом или возом, можда и својим аутом, који је већ прешао 15 година. Врло брзо, јер је Србин веома способан, пронађу посао, замене и одело, и ауто, нађу стан, и почну да раде. Много да раде. Ништа више него ми овде, али разлика је што се то њима плати. Ми можемо да радимо 26 сати дневно, али платиће нам само 4. Веома брзо, болест звана западна цивилизација, почиње да их напада. Имуни систем стваран годинама у беди и немању ничега, почиње да слаби. Оне старе, Србске изреке у којима се псује по немцима, швабама, америма и осталима, почињу да бледе. Све дебљи новчаници од разних валута, картица и меница траже боља одела, са кошуљским крагнама способним да носе све веће количине злата, огрлица и крстова.

Почиње трагање за што бољим приказом богатства у виду бесних аута, летовања и немилог трошења. Онај вирус који је искашљан у неком од метроа, ухватио је нашег Србина неспремног, како би рекли, спуштених гаћа, и он је заражен! Ухватила га је манија за евром, мерцедесом, бембаром, тозла да виси одасвуда, да сви виде његову неуспешну борбу против тог империјализма!

То се посебно види, на повратку, наравно кратком, у Србију, која је сада само успутна тачка ка даљем одласку у неизвесну борбу. Почиње наш геџа да развејава свој вирус и овде, на све начине, али безуспешно. Нема овде способности да тај вирус преживи. И то га чини несрећним. Улази у ауто, обично паркиран супротно свим правилима, за какав прекршај тамо губи и дозволу и годишњу Србску плату, баца пикавац на улицу, пљуне, залупи вратима свог новог џипа, извади нову пљугу, а празну кутију баци кроз прозор на улицу или травњак, очајно појачавајући неки глас човека кога муче најљућим мукама, уз пратњу на хармоници и призвук блиско-далеког истока. Погледа у крстину на ретровизору, прекрсти се, и оде у онај болесни, западни свет...

На клупи је постало жуљевито и незгодно, па је наставио да хода, имајући благ осећај утрнулости у кичми, као последицу убадања наслона под плећку. Размишљао је, храмајући и поскакујући са жељом да му крв сиђе у утрнула стопала, да ли да уђе у препун аутобус и добије неко труљење у мишићима од стајања, гажења и гурања, или да настави да размишља, ходајући као згажено пиле. Одлучио се да седне на оближњу клупу, која је имала све даске за седење, наравно без наслона, али ће успети да обамрлу ногу одмори за очекиване напоре.

Никако му није било јасно, како од свих вируса запада, који врло брзо нападну и запоседну Србина, ниједан културан није заскочио пробијача солунског фронта и зачетника Великог Рата? Како сви вируси куповине аута, мобилних, телевизора, одела, технике, чоколаде, пића и осталих опијата буду јачи од једног, јединог, културног? Како сви заволе све немачко, осим културе? Немачке музике? Немачке дисциплине и префињености? Како су скоро сви они заобишли кашљање Моцарта, Бетовена, Вагнера или Брамса, Бон Тона? Или су тај вирус преболели и надјачали кратким боравком у Србији, која је изгледа свакоме од нас уградила неки код, којим се успешно боримо против тог западњачког зла, званог култура?!?

Поносна парада

Није да баш морам да се укључим у ову расправу, јер тиме се само даје публицитет овој групи самоназвано угрожених, али ето, и ја да баш напишем неко своје мишљење, пробуђено недавним поплавама и несрећама у Србији, и заказаном шетњом оних људи који за себе кажу да су угрожени, а неки да су они обичан гаад. Морао сам да напишем два слова а, да би се дало на акценту, да се не схвати погрешно реч која означава нешто гадно.

Да не улазимо сада у неке расправе колико је тај њихов нагон ненормалан, из угла нас Срба старомодних, поштовалаца своје вере и традиције, Светог Писма, Предања, али и нормалног коришћења датих нам органа на употребу, покушаћу да мало смирим страсти које су покренуте њиховом жељом да шетњом искажу своју опредељеност.

Знао сам да има таквих људи, али нисам их ни сретао, Богу хвала, а ни виђао, не дај Боже познавао. Сада сам приморан да понекад и не својом вољом уочим на ТВ или новинама, интернету итд. слику неког дебелогузог маторог недојебанка, који  се шепури и показује своје одавно висеће облине...

Колико схватам, они су због нечега осетили да су неједнаки или да нису уважени, или тако нешто, па су приморани да своја обнажена, често смешно ружна тела показују јавно. Претпостављам да је узрок у томе, што их тако лепо грађене нико није хтео од супротног пола, пошто им се није баш ништа дизало и подизало када их угледају, осим можда садржаја у желудцу и цревима, са тенденцијом да изађу напоље у виду јаког млаза, па су се онда окренули својој врсти, исто тако угрожених, са посебним нагласком на окретању.
Шта је ту је, они се осећају угроженим, и та шетња ће ту много да помогне. Посебно ако инсистирају да се то дешава на неки црквени празник, уз вређање и намерно гурање прста у око свима, само да би се направила нека пажња, гужва, туча, за коју ће одмах да буду окривљени момци са капуљачама, које одмах називају хулиганима. Можда их на то мало натера обавезна палица, мотка или нека грана, која служи да своју другу страну прошара по леђима оних који иначе воле да их гледају отпозади.
Сви су свесни да ће бити макљаже, али обе стране инсистирају на својим ставовима. Ови да шетају, они да им не дају. Имам решење, наравно, које нико неће ни да разматра, али ево:
пошто се десила огромна непогода на истоку наше мале Србије, са намером неких да се још смањи, предлажем да се ови момци, али и девојке, организују и своју равноправност покажу у волонтерском чишћењу блата и наноса. Ово не пишем да бих неког увредио, или да бих се смејао туђој  несрећи ових људи који су пред зиму изгубили кров над главама, и који ће зиму да дочекају скоро на улици.
Не! Желим само да предложим, да ова угрожена мањина може на један диван начин да покаже да може да се савије и без улетања, већ да помогне и буде корисна овој земљи и народу. Тада нико неће моћи да им  пребаци неку врсту кривице, а они би на тај начин показали вољу да буду у заједници са свима осталима, али и да увере и себе и себи сличнима да ће ово друштво радо да их упути и да им докаже да нису угрожени, да има лопата и за њих.
Проблем је што они то неће. Они би радије да гузељају по Београду, мада, шта фали да оду и до Приштине, или Новог Пазара? Тамо би их стварно лепо дочекали, и пружили би им сву пажњу за којом они жуде.
Зашто стално у Београду? Тамо их сви знају. Знам веома лепа села, варошице и провинције по Србији где једва чекају да их виде.
Није лепо правити спрдњу на ову тему, велика је несрећа задесила овај народ, али ако већ желе нешто да покажу, нека иду брате да раде, као и ови који их угрожавају. Како никако да се ухвате у неки посао заједно са свима осталима, него би само да шетају, лижућу оне сладоледе и лизалице које личе на патку, када и сами кажу да могу заједно...

Да не испадне да лажем, сами су написали! Па нису ваљда мислили само на шетњу или лађење јаја у Сави? Нека се ухвате за дршку од дрвета, оду да помогну оном силном унесрећеном народу, а уз пут баш могу и да певају: Ој, Кладово, мој те радово!
 

Успављивање човечанства

Нисам никада био неки поборник теорија завере, док нисам почео озбиљно да читам и проучавам поједине натписе по инетрнету. Мада, могуће да је то и дошло са годинама, када човек почне да схвата да му се ближи крај овоземаљског пута. Надам се да ја нисам још ни близу краја, али сам вероватно прешао врх планине, па сада крећем на доле, стрмоглаво или полако, време ће да покаже.

Све у свему, напунио сам 44. године, и мислио ја шта хоћу, утакмица је већ у свом другом полувремену. Могу евентуално да се надам неком судијском продужетку, надокнади времена, али ни то неће да се позабави. Време је ионако само једна од заблуда, које ће бити укинуто, када дође тренутак. Све то иначе лепо пише у најстаријој и најчитанијој књизи, Светом Писму, посебно одељку Откривење.

Ми смо Срби познате инаџије, па се и овде опиремо модерним тековинама цивилизације, и упорно одбијамо да схватимо да треба читати ову књигу, ако не из верских разлога, онда барем као потврда да пратимо модерне читалачке токове, и да проверимо зашто је ова књига толико пажње привлачила хиљадама година. Наравно, да је у потпису аутора неки од наших познатих убица, осуђеника или затвореника, Срби би трчали да читају и купују сва жива издања, првенствено на латиници, јер смо ми једини народ који зна да чита два писма, а упорно користимо једно, и то оно које носи назив по старом делу Србије, званом латинија, где је настала латиница и латински језик, данас веома познат у свету.

Све у свему, наши познати "писци" који своје време троше у затвору, или су привремено изашли, као Лаушевић, Шешељ и Легија би имали много успеха, када би написали било шта, јер би то био бестселер. Наравно, само у Србији, али, шта је ту је, нико није крив осталима који не схватају сву лепоту изражаја који буди инспиративно борављење у установама које обично држе истополне особе у малим и непроветреним просторијама, са решеткама уместо завеса.

Док се ми проводимо, лајкујемо, и на остале начине губимо време, људи у Србији немају кровове, а ни куће испод, јер им је то однела бујица помахнитале воде. Целе ове године смо посматрачи невиђених злодела природе, која нам само враћа оно што смо јој ми послали, само што је она много бољи "ретернер" и од Ђоковића. Да не одлутам много, али ме просто убијају од одушевљења ови посрбљени изрази из енглеског језика, које користе наши спортски коментатори.

Зашто нам се ово дешава? Има ли неког посебног разлога, или је све ово као некако нормално? Ту сад долазимо до оног почетка овог текста, а то су теорије завере. Мени ово никако не личи на нормалну појаву, а све ми више личи на идеје оне билдерберг групе, коју можете да нађете на инетрнету, а то је у ствари скуп разних болесника који владају овим нашим, од Бога даним, светом. Има ту разних идеја како уништити човечанство, од којих вам се смрзне памет, и прво помислите да се неко зеза, али вас онда стварност лупи по челу.

Ово су слике које се ових дана могу веома лако наћи на нету, а приказују стање у Источној Србији, у месту Текије. Ја никада нисам чуо за ово место, а вероватно ни наш пицоусти драмосер, који у тандему са гробаром и његовом дипломом такође дели моје незнање, па мисле да је ово негде на марсу, и из тог разлога и немају намеру да помогну људима, Србима који овде живе, али зато имају времена и снаге и пара да помогну оним малоумницима који своју шетњу називају поносом.  А мени и даље није јасно, ко нам ово ради и зашто, мада, нисмо једини, и то се ради по целом свету. А ми, обичан свет, набијамо главу у земљу, мада и појединцима у оно место позади које служи за седење и још по нешто. А када би подигли главу, видели би опет нешто чудно:

За ово нам причају да су трагови авиона, мада се ја сећам одлично, када сам био мали, да ово не траје дуго, па ако нам неко каже да погледамо авион, ако не пронађемо дотични предмет одмах, тешко да ћемо да и уочимо, јер се брзо изгуби овај репић иза, који је сада репина којом неко контролише време, климу, али и људске емоције и унутрашњи ред и поредак у човеку.

Постали смо успавани, као мртви, само дишемо, па дајемо признаке живота. Иначе, пристајемо на све врсте насиља над нама, и нећемо да поверујемо у очигледне доказе, да смо постали бели мишеви. Као да је оним манијацима, који себе називају научницима, обично људима у белим оделима са дебелим наочарима и вероватним родитељским насиљем и тортуром у детињству, постало жао да убијају оне беле глодаре, па су прешли на људе. Има нас више, мање коштамо и вредимо.

Кажу да у оним реповима који заостају за авионима постоје разни састојци и једињења које зли мозгови могу да користе и да управљају људским мозговима. Сада нас вероватно држе у стању плитке коме, или безизлаза, па чекају тренутак да нас пробуде. Само, то буђење неће да буде пријатно, па може да се деси да нам није јасно ни ко смо ни шта смо.  Веома је битно да се пробудимо, и макар будемо у миру са собом и својим ближњима, а остало ће да дође само по себи. Што би рекао један мој пријатељ по преферансу, све ће ово већ некако да се заврши...

Шта се чека у Србији

Најгоре ми је чекање. Целог живота нешто чекам. Није проблем ако то чекање на крају буде награђено неким успешним или срећним крајем, мада је и тада смор до бола.

Чувена шалтерска чекања, таман дођем на ред, а онда ме нељубазно намрштена особа са оне стране рупе у стаклу пресече погледом, и док ставља неки картон или другу препреку која означава прекид рада, каже: "сачекајте мало!".

У тим тренуцима схватам сву различитост појма "мало". Онда се сетим свог љубазног зубара, који закрвављеним очима притиска ону зујалицу, тешећи ме: "ево, ево, само још мало". Докле мало? До мозга? Или до границе коју ако пређе, постаћу саксија са једном рупом вишка на дну?

Сачекајте мало... Чувена мисао обично надрнданих службеника, којима је посао да се крију онда када је то најмање потребно. Нагледао сам се разних врата, иза којих се налази циљ чекања, а између нас је створ коме је посао да их затвори мени пред носом, са или без осмеха, увек уз речи: "сачекајте мало!".

Чекање има некада и понеку позитивну црту, као упознавање. Може свашта да се упозна или спозна и сазна. Ко је шта и кога појео, срео, видео, преварио, не дај Боже, убио!

Колико може да смрди вуна, памук или синтетика. Чак и ти мириси могу много да открију о њиховом власнику и носиоцу. Такав случај је интересантан зими, када захладни, па крене вађење јакни и бунди, које су стајале и устајале, примивши разне ручкове и процесе пржења. Тада обично пaдне и киша, која пробуди сећање на све те дане кад је храна спремана, и док чекам на једној нози станицу на којој силазим, чекам да ми се огромни лонац пасуља помешаног са прошлогодишњим пијаним шараном склони с ноге, и прође далеко од мене, још даље од две сарме које су управо кренуле ка излазу.

Слично је и у чекаоницама, само што има мање гажења а више мимохода разних неимениваних ручкова и славља. Тада стварно човек може да сазна историјску занимљивост породичног стабла, и комплетну слику, крвну, протеинску и зубну, слушајући те занимљиве наслаге научених прича, које само мењају место свог излагања.

Невероватно је колико човек може да се зближи са особом која седи поред и покушава да своје колено намести баш на оном месту које је малопре заузимала моја нога, али је сада лакат дотичне особе кренуо да ми помера оно ребро које ми је остало читаво од ономадашњег чекања у реду да платим нешто, за шта ми је чак наплаћена и провизија, тако да сам померио тежиште на леву плећку, надајући се да ће столица сама од себе да се продужи.

Пошто је то равно нашем надању у бољу будућност у коју нас води Аца пицоусти драмосер, одлучим да устанем и прошетам мирис своје кухиње, у нади да ћу можда да прођем неприметно, или макар оставим утисак човека који није вегетаријанац.

И тако, чекању никад краја, а остало ми је да сачекам одлуку наших владалаца о могућем смањењу плате. Ако се то не деси, онда нас чека пад динара, скок цене струје и свих осталих животно неопходних ствари, тако да испада да је боље да су ми и скинули део плате. Мада, опет би нас сачекала струја иза неког ћошка....

Све у свему, чекајући да нам се нешто деси, сачека нас нешто још горе, и то је цела иронија нашег живљења у Србији: чекам да ме нешто иза угла сачека.

Не храните пса костима

Један обичан дан у животу, као и многи претходни, али се на крају испоставио као след погрешних одлука, заснованих на претходном искуству. Волим животиње, те из тог разлога увек у дворишту имам пса, у различитим видовима, а најчешће као чувара. Мада, имао сам и оне који лају када су безбедни, а када треба, они побегну или се умиљавају, тако да се деси да изгледају као лавови када неко треба да уђе у двориште, а када је улазак учињен, онда се сете да имају нека посла тамо доле, у другом делу ограђеног простора. У ствари, побегне од потенцијалне опасности, или се уфуња око посетиоца, као у фазону: де си, одавно те нема!

 

Тренутно, имам таквог пса, лабрадор, женка, лепо и паметно куче, које одбија да се замера људима који долазе или пролазе.

 

Учинио сам једну грешку, коју сам правио много пута пре тога, па ме је то и преварило да је направим поново, и дао сам јој коску да једе. Знам и сам да кост нема никакву улогу у исхрани пса, можда само док је младо, али и тада једино хрскавица може да учествује у неком побољшању исхране. Али, кост нема ништа у себи, или веома мало, а може да буде веома опасна по здравље вашег љубимца, овог пута мог.

 

Промена у понашању, покуњеност и безвољност је утицала на одлуку да се позове Влада. Он је човек за те проблеме. Он зна. Он решава. Он лечи, јер је ветеринар. Имамо, породично, у њега поверења довољно да му поверимо свог четвороножног балавача панталона, руку и свега осталог што је чисто и није планирано да буде обалављено. Врло брзо, али темељним прегледом, установио је да је куче нешто појело. Сумња је пала на коску, а и сећање нас још толико служи да смо могли да установимо јеловник од пре два дана, који је био на менију нашег пса. 

 

Оно што сам и сам знао, остварило се: кост је прогутана, велика, оштра, и сада цепа, кида и реже желудац и унутрашње органе нашег лабрадора, који осећа бол при сваком кораку и промени положаја тела. Узалудна је моја прича да сам знао за опасност која прети од коске, треба само да ми улете два длана са стране, и питање, кад си знао што си дао. Али....

 

Кренуло је лечење, ударане инјекције, ранисани и остали "медикаменти", уз наду да ће да помогну.

 

Закључак? Нема потребе. За неки дан ћу да сазнам колики сам мајмун испао радећи нешто што знам да није добро, али вадећи се речима: неће, неће. А неће и оће иде заједно, и ако сте размишљали о исхрани пса са додатком костију, немојте! То није урбана легенда, или чуо сам да може, рекао ми тај и тај, па све у круг. Ко не верује, увериће га та кост једног дана, када се не нада том следу догађаја.  Надам се само да ће моја Леа да издржи моју глупост, јер смо се навикли на то мало, црно, лајаво створење, које се радује при сваком сусрету, не размишљајући да ће та рука која је храни, можда и да је убије.

 

Несвесно или не, њој ће тада да буде свеједно.

Уз чашицу ракије

 

Ускоро долази зима, осећам да ће јесен да буде прескочена, мада, све ово до сада, од маја, је и била јесен. Право лето као да нисмо ни имали, ми који смо остали и одлучили да не идемо нигде. Или нас је на то натерала ситуација у оној малој стварчици која се сада узалуд зове новчаник, јер, барем код мене је случај, гурам свашта у оне празне процепе, где је неки паметњаковић замислио да се ставља новац: здравствена књижица, визит картице појединих фирми и институција које никако неће да ми требају, зато сам их и ставио ту, да не сметају, а и да ми новчаник не добије боре од празности, разни папири, и хартије без вредности.

 

Треба спремити све оно што ће зиму да нам учини топлијом, а и да би се тегоба оних мрачних дана, тмурног времена и тоње која пада данима, лакше поднела. Када се помене зима, људима обично падне на памет грејање, дрва, струја, чизме, снег, ладно, мраз...

 

Има и нас, који прво помислимо на благодети зиме, која нам се одузима, хтели ми или не, током оних топлих и претоплих дана, када се код мушкараца нешто много истегљи од врућине. Тих дана обично се тражи велика количина течности, у свим њеним хладним облицима, мада је најлепши облик који се и најлакше прими у руци, она браонкаста стаклена флаша, која запени када се отвори... пиво.

 

Одузимање тих зимских чаролија је мало и природно, јер тих лепота нема у време лета и летњих жега, па је некако и нормално да се човек ужели.

 

Ракија. Ракица. Ладна. Врућа. Мученица... Само нека од познатих тепања и градација ове течности, коју Срби воле да користе, целе године, али некако је најслађа зими. Наравно, овде немам намеру да некога алкохолишем и наговарам да постане буре без дна или алкохолни зависник, већ се има мера умерености.

 

Нису наши стари били блесави када су је, како се то сада модерно каже, конзумирали на празан стомак, сабајле, ујутру, пре било какве активности, физичке и психичке, а посебно пре било каквог усменог изражавања у виду хране. То их је одржало, а и одржава, те неке, поједине, којима је то најдражи остатак традиције која мора де са сачува и пренесе млађима, као животно искуство и нарочити услов за продужетак живота и боравка на овом свету. Нећемо сада да расправљамо о утицају ракице на здравље, јер сви наши старији боље изгледају од наших млађих.

 

Још када се тој течној наслади дода и мало киселог купуса, ето разлога за дружење и целовечерњи разговор. Зар то није боља варијанта од бесмисленог буљења у фејс, и губљења и времена и вида поред оне мале кутије која зрачи ћорава посла? Ретко када ће да се деси, да у умереним количинама и ситуацијама, човек седне и навали на флајку љуте сам као пањ. А то се ради када се седне уз комп. Бива се сам. Самује се испред милиона људи.

 

Обично људи мисле да убију досаду и нерад седењем поред рачунара и гледањем у туђе карте, кревете и животе, сами, варајући се да учествују у разговору и да доказују теорију да је човек друштвено биће. Много лепша варијанта је она, старинска, чашица разговора уз мало љуте и приложене зимнице, у топлој соби, а и не мора, са "три де" другаром, пријатељем, уз жустро вођење свих светских и белосветских тема. Тада на површину изађу решења за све проблеме глади, киселих киша и недостатак калцијума у роговима афричких бивола. Сва памет се тада искристалише. А посебно се тада има увид колико у ствари правих пријатеља имамо, који ће да седе са нама, разговарају и друже, без икакве посебне потребе или разлога.

 

У тим ситуацијама, када се искључе они додати пријатељи, када се један део нашег живота подели са другим бићем, ракија је незаобилазан чинилац, јер свака тишина и незгодан моменат може да се пресече питањем: " Ел може још једна?". Тишина је пресечена, моменат нестао, разговор се наставља...

 

То су изгледа заборављене могућности, јер смо отуђени једни од других, седимо у соби и блејимо чекајући да неко лајкује нешто, и не сетимо се да позовемо свога старог и провереног пријатеља на чашицу. Други пут ћемо да расправљамо колико то човек може и да има правих пријатеља у животу, мада је мислим да му је један прави и искрени довољан...

 

Одо да позовем другара, оладио сам једно кило дуњеваче, а за остало се сналазимо у ходу. Знам пријатеља који ће увек да се одазове, а и из искуства знам да има одличну ракију, понекад и прода људима сличним нама, а остало нам је још да решимо отапање леда, као и проблематику хорског певања у случајевима када падне ваздушни притисак, а месец је у свом котрљању отишао негде доле, па се не види... Треба то да решимо ових дана. Живели!

 

 

 



Волонтерисање

Седим у соби, преврћем интернет странице, и размишљам да допуним ново буренце са славином, које сам купио и донео кући са одушевљењем мајмуна који је први пут успео да поједе банану без коре. Вода је нестала у међувремену, тако да сам премијерно пуњење оставио за неке боље дане. За оне који немају срећу да живе у паланци, немање воде у чесми је нормално и у исто време чудно, као и идеја да Мајкл Џексон оснује обданиште.

Сладак укус самоуништења је накратко обузео моје мисли, али не задуго, и свој бес сам усмерио ка немоћи да било шта урадим. На то је утицало неколико сазнања, а прво је оно што сам читао на монитору, који ме је обавештавао да нисам нормалан, као и велика већина мог окружења.

Текстови су обиловали позивима ка неким волонтерским радњама по нашем усмрделом и мрачном безводном граду, у исто време запуштеном и ускоро напуштеном. Израз волонтер ме посебно одушевљава, јер откад је откривен, као да је од злата, сви се труде да га користе.

 

Пуно је позива да грађани волонтерски, у преводу бесплатно, раде туђ посао за који је неко други плаћен. У том размишљању, нестало је и струје. Сад куцкам по телефону уз пријатне глаголске радње намењене женском делу родбине наших владара. Гласови су, заједно са смрадом, улазили кроз прозор. Отишао сам на спавање.

 

Пробудио сам се ништа мање нерасположен, уз додатни налет самонемоћи, јер сам схватио да синоћни покушаји да искључим прекидаче разних потрошача ионако скупе струје нису уродили плодом. Све сам укључио, тако да ми је кућа светлела као Њујорк, истог тренутка када је струја одлучила да посети наше домове, не водећи рачуна да нам и не треба много док спавамо.

 

Она киша од синоћ се претворила у ону из времена Старозаветног Ноја. Сетио сам се целе те приче са њим, и једва чекам дугу, која је и тада означила крај. Сетио сам се и оних текстова од синоћ, и опет се унервозих. Није ми јасно, зашто одређени припадници паланачког друштва за самомучење упорно позивају волонтере да чисте, саде, секу коров и остало растиње, када то није њихов посао. Сви се нешто ухватили рада за џабе, а све у виду улепшавања града, који је ружан за медаљу.

 

Иначе, паланка може да буде један диван градић, варошица, која живи од туризма, јер има све предуслове: прелепо језеро, излетиште Микуља, и што је најважније, бању Кисељак, која има воду која је по квалитету и здравственим особинама међу неколико најбољих у свету. Наравно, ништа се од тих богатстава, које нам је Господ уручио, не користи на прави начин.

 

И сада, уместо што се позивају грађани да по својој савести крену да раде посао који никада неће да се заврши нити икоме да помогне, који је узалудан исто колико и ово моје куцкање по словима на тастатури, треба покренути те исте људе, и још већи број, да коначно радимо посао који исто тако не знамо нити нам се плаћа, као ни ово сађење цвећа и крчење корова: да се окупимо испред зграде у којој има људи који тамо долазе, не раде ништа и примају плату, да их замолимо да оду, а да ми онако волонтерски радимо њихов посао, и коначно целу паланку вратимо где јој је место. Да се неспособни уклоне са тог места, за које их је чак неко и бирао, када већ не виде да треба сами да оду, и да се ми ту нешто као организујемо, и средимо стање за дуже време.

 

Тада више неће бити потребе за волонтерисањем, јер ће свако да ради посао за који је плаћен, квалитетно и одговорно. Само треба неко да нас покрене и позове, јер ми не знамо сами да подигнемо глас и кажемо: ДОСТА!

 

Зато и пролазимо овако, да и поред језера и две реке, ми немамо ни воду, ни струју, али зато имамо ђубре на свим нивоима и у свим видовима свог постојања...