четвртак, 30. октобар 2014.

Србин коме су украли личну карту

Сретнем другара пре неки дан, а он уплакан, суза сузу стиже, подочњаци му висе до колена, човек би помислио да му се неки створ закачио испод ока и направио два гнезда... Упитах га, онако у чуду, шта му је. Само ме је погледао, такорећи испрскао новим млазом суза. Ништа ми није рекао, само се окренуо и показао ка оближњој башти у граду. Беше лепо време, онако јесење, прохладно, али без ветра и сунчано. Кренух за њим. За нама кренуше и она два подочњака. Сели смо одмах до улице, да нас виде, а и да ми видимо ко пролази. То је веома модерно и лепо. Као неки фејс уживо, промичу нам пријатељи у три димензије. Неко му је махнуо. То је био добар показатељ теорије седења у башти до улице. Немарно је махнуо руком, и као погледао у том првацу ка гомили одакле је и севнула рука њему у поздрав. Са очима, одскочише и оне две кесе свеже наборане коже испод очију, узрок плакања, који ме и подсети да престанем да бленем у мимоход пролазника и да се усредсредим на његову причу. Некако се сетих огромног носа оног лика из књиге, Сирана де Бержерака. Како су људи блејали у његову носину. Ударише ме жмарци од помисли да постајем јунак неке измишљене приче, јер ништа нисам чуо од шљапкања његових сада већ браон подочију. Размишљао сам чак и да им дам неко име, јер су се понашали као посебни ликови на његовом уплаканом лицу.
Почео је да ми прича испрекидано своју причу. Једва сам га разумео. Донешено пиво је засветлело на сунцу, и он као да доби моћ говора.
Из његове приче сам схватио да је неко некога преварио, а све захваљујући некој личној карти, брату неког премијера који има надимак или презиме као нека дивља животиња, а подсећа и на оног тзв "реформатора" који нам је само упропастио леп језик којим смо не тако давно говорили. Разумех да је то отприлике вук, са својим верзијама у величини, вучина или вучић, ко би знао. Стигло је ново пиво, а пролазили су многи лепи људи који су почели као по договору да нам се јављају, као да смо лица са телевизије. На његовом лицу, подочњаци као да променише места...
Углавном, дошао је кући, уморан, очекујући насмејану женицу, која цупка око стола на коме је већ постављено његово омиљено јело. Та слика га је терала да мало раније стигне кући, мада то изгледа не би ништа променило. Жена му је скакутала, али не око стола, већ око неког великог типа, који је седео на његовом месту, и смешкао се уживајући у оној вечери. Било како било, он је почео да виче на жену, онај лик се мало боље наместио у фотељи, а онда му је жена све објаснила.
Мој пријатељ, власник она два подочњака, који су почели да ме нервирају јер су почели сами да намигују некако, је сада такорећи бескућник, а можда остане и без посла. Објаснила му је жена да се она у ствари није удала за њега, него за оног типа из фотеље, а да је мој пријатељ у ствари неко други. Како је дошло до тога?!? Па лепо, рече она. Једна лична карта је украдена, други људи су се њом окористили, она се удала за погрешног човека, који је имао туђу личну карту, а представио се као неко други. Полако сам почео да губим нити приче... Ко је бре коме украо личну карту? Ко се за кога удао и оженио? Ништа ми није јасно! Он ми само рече да се нешто слично десило и нашем драгом премијеру и његовом брату, да су живели дуго у незнању ко је ко и ко шта има. То су каже случајно сазнали ових дана. И тако, мој другар остаде без жене, можда и без посла, а ја седим са неким човеком у башти, до улице, са огромним подочњацима, и никако да схватим ко је то, иако ми је уредно показао личну карту мога пријатеља....

Нема коментара:

Постави коментар