Цео догађај који ми се десио је у ствари само кратка инспирација за реторичко виђење ситуације. Мало сам се промангупирао, па сам почео да користим разне речи које не служе ничему, осим да збуне читаоца који још може да помисли како сам ја сад нешто страшно рекао. Честа појава код наших малоумних говорника на ТВ, било у виду гостију или водитеља. Причају сатима, а ништа не кажу. И за то постоји реч, наравно страна, тј. енглеско-гејачко-шумадијска: СПИНОВАЊЕ.
Нешто сам се натерао да прошетам до нашег језера, које је иначе прелепо, у било ком годишњем добу. Најгоре је доћи до тамо, али када се стигне, прелеп призор натера човека да заборави на муке доласка. Мада, трајна лепота и украс нашег језера може бити и стални украс данашње Србије, кесе... Има их у свим облицима и нијансама. Као онај филм што се сада врти, 50 нијанси сиве. Код нас је то мало уздигнуто на 50 нијанси кесе.
Док сам се ја дивио нијансама и облицима пластичних држача свега и свачега, мој пас је јурнуо ка води. Импресионирала ме је и машта бацача нетрулежне творевине. Како само баце на све стране: на дрво, на грану, на грм, на траву, земљу, у воду. Само никако у канту... Те мисли су ме довеле до плићака, у којем сам видео име једне продавнице. На моменат сам се збунио. Али, име је променило и облик, али и место. Уз познат глас, схватио сам да се једна жаба крила испод, као под сунцобраном. Жабац је искористио људски отпад за неку своју сврху. Лепо.
Погледом сам тражио пса. Купало се псето у води, и једва сам се уздржао од скакања. Ускоро ће и лето, сезона купања, сунчања, прскања...!
Ту сам прекинуо ток мисли, који је баш кретао да у дебелом ладу, склоњен од врућине, декне ладног пивкана.
У ствари, био сам испрскан. Моје драго пашче је осетило потребу да поделимо капи воде које је тресло са тела. У том моменту сам и схватио целу ситуацију:
Мој пас је у ствари планета Земља! Или један њен део, моја лепа Србија! Тресла се моја Србијица да скине са себе воду и блато. Скочила је у воду, у жељи да је опере, да буде боља, да се очисти. Чак је почела сама да се тресе, да збаци са себе прљавштину, кал који је ружи, чини је да плаши све око себе, да је не препознају и беже од ње мислећи да је болесна, губава, заразна... Она трчи около, мислећи да ће наћи друштво, помоћ у трешењу блата и муља, али авај! На тај начин чини све око себе кужаве и прљаве, блатњаве, и они бежећи гађају и терају моје куче, ја који га волим, смета ми, каља ме, прска, кад га видим, гади ми се, да бих побегао из ње...
Чекај сад.... о коме причам? О псу или Србији? Сад сам се и ја смутио. Кренуо сам од прскања воде и прављења блата, трешењем тела, тла....
Тог тренутка сам схватио. Мој пас ме је просветлио.
Од тренутка доласка напредних, Србија је у сталним поплавама, потресима, земљотресима, блату и хаосу. Сва она киша и земљотреси су у ствари само покушај земље да са себе отресе блато, а небо само жели да опере муљ са врха Србије. Један неприродни организам нам се накачио на врат, сиса крв, душу узима, тело убија, струју поскупљује, а плате и пензије смањује. Нека генетски модификована створења су се ушуњала у нас, и лажу нас како нам је са њима боље. Да то што ми мислимо да је терет је у ствари благо за будућност. Не, није. То је талог који треба да отресемо са себе.
То и моје куче боље схвата од нас, па час посла отресе са себе сав непотребан терет који га прља, хлади, квари и смета. Када ћемо ми то да уочимо, и да отресемо са својих леђа блато? Јер, колико год се трудило, ни небо ни земља не могу сами ни да га оперу ни отресу. Џабе кише, поплаве и земљотреси. Потребно је да и ми устанемо, пре свега, усправимо главу, отресемо блато и муљ, и онда чисти и слободни од каљуге, кренемо даље... Тада ће престати и небо да нас дави, и земља да нас отреса и плави.
Нема коментара:
Постави коментар