Кажу да име Некудим потиче из времена када су Србијом јахали Краљеви у пратњи витезова, храбрих и неустрашивих синова поносне и увек Православне Србије. Тадашње Србске велможе и властодржци нису дозвољавале вршљање разних распомамљених скотова који би подбуњивале народ продавајући им му.а за бубреге. Из тог времена су изгледа остали само коњи.
Тог града, бољерећи утврђења више нема. Као ни краљева и поносних витезова. Не зна се ни место постојања тог Србског утврђеног насеља. Претпоставља се, као и много тога у данашњем свету, да је био намештен негде на пропланцима паланачког сеоцета званог Водице.
Одважна група момака у средњим, многи кажу најбољим годинама, узеше у обавезу да узјашу своје модерне атове и прокрстаре Србијом носећи славно име Некудим. Да пронесу ово славно име са жељом да пробуде заспалу монархију и свест да без Краља не ваља. Улоге коња су наменили инструментима, и почели снажно и храбро да звече рок ен ролом, хард роком и осталим успаваним звуковима некада моћне краљевине тешког звука којим су испирали уши од агарјанско-турских завијања и кмечења које је освојило Србску нејач из модерних кутија за заблес и заглуп званим телевизија. Која стварно чини да буљач гледа као теле, не баш у шарена врата, али нешто шарено и скоцкано у ел це де или плазму. Може и обичан старински тв апарат ако му је основна улога еволутивни развој људског младунчета у теленце.
Част да се придружи овој храброј групи паланачких витезова-одметника из иранско-турско-индијске жабокречине је добила и моја маленкост. Са озбиљним акцентом на мали. Тај прилог, придев или атрибут је једина сличност са познатим малим Малим, београдским спахијом и поносним власником великог дела бугарског приморја у виду 24 чадора које је зарадио поштеним радом у странци која у суштини и нема своје запошљене и своје приходе. Зато је приморана да узима туђе. И да поклони мало Малом. А и великом.
Са задовољством сам прихватио позив у ово витешко друштво, оседлао свог касија, седмооктавно црно-бело клавирско чудо ниже средње класе и почех ужурбано да пребирам по сећању песме које су ме пратиле у одрастању, да бих што пре и сам постао разносач рок химни и напева, терајући из свог окружења ружичасте заставе које су прекриле Србију, ружичасте куге која се раширила и захватиле све поре друштва.
Наша мала група потпомогнута фендером и ибанезом има и свог маршала. Ми се искрено надамо да овај наш маршал неће да рикне у скорије време, иако добро знамо да нас је прошли Маршал уназадио више него турци. Наш маршал је добронамерни стари зналац како да гитари подари топлину која пробуди оно старо рокерско у сваком човеку, и да ту топлину обавије криглом нектара од јечма.
Незаборавни су тренуци када видите да публика прати сваки ваш покрет, тон, ритам... Када видите осмехе и радост због песме одавно заборављене. Није вам тешко када уморни скупљате каблове и опрему, плаћени смешно мало у односу на фолкере. Када се спакујете у ауто са тоном опреме коју треба истоварити, али тек после неколико сати вожње полубудним очима отежалим од умора, дима и непроспаване ноћи...
Добијена је још једна битка, Некудим је оставио траг који ће да одјекује у ушима данима. Пожелеће да дођемо поново. Рок се утиснуо дубоко у опне свих гостију. Моћан звук из маршала је одрадио своју улогу. Накалемили смо им младо ишкевивање за поновно рок искуство.. Чекаће нас, и ми ћемо им доћи.
Некудим поново живи!
Нема коментара:
Постави коментар