Сада је касно рећи, али морам: нисам био за штрајк. То сам неколико пута напоменуо, пре самог доношења одлуке да се крене у ову непопулрану борбу за опстанак. Био сам под утисцима претходних продавања од стране "врха" синдиката. Морам да напоменем и то, да радим већ две деценије као наставник, и поједини власници синдикалних фотеља су на тим местима исто толико, а урадили нису ништа. Барем за оне од којих добијају плату, плаћањем чланарине. Било је повремено неког прашњавог угља на рате уз обиље блата и прашине; телећих полутака и уређених пилића, али и то се заборавило. Давно беше. Али, они и даље "представљају" наставни кадар, веома неуспешно. Наравно, има криваца и на другој страни, јер се то допушта и преко тога прелази, и тако нам је, како нам је, захваљујући себи, својим страховима и незаинтересованим погледом на свој животни пут. Наравно, они то користе, веома уредно и квалитетно.
То су били разлози који су ми говорили да не крећем у штрајк, јер сам знао да ће поново много да галаме, а онда пристану на ништа! И да се труде све да нас убеде да је ово невероватан успех! Ништа није прихваћено! Ниједан услов! Ниједан разлог који су постаили! Браво, просвето!
Сада крећу приче како је урађено много, а добијено и више! Након три месеца штрајковања, добили смо много обећања, нејасноћа и мазање очију. Ниједна цифра није поменута, али ће влада бити веома расположена да нам помогне, чим буде нашла времена. Као што је и нашла до сада. Пара нема, неће ни бити, али добићемо једно велико ништа, чим крене боље.
Смешно!
Чујем да се сада ђаци спремају да штрајкују, јер су им наставници причали једно, а урадили друго. А уче децу да то није добро.
Где је излаз? На Хоргошу? Батровцима? Пасош у реке и бежи одавде?!?
Не! Никако!
Треба сменити ове који су поново уместо мене одлучили да штрајкујем, а после одлучили да престанемо, јер нам је боље.
Нека нам дају отказе свима који штрајкујемо. Па шта? Да неће можда да нађу толико будала да раде уместо нас? За џабе? Нема шансе!
Али, поново је Србска слога показала своје право лице...
Сложни смо у пропадању.
Ајде, живели! Не могу више. Срамота ме је од својих ђака којима ћу за неки дан поново да причам бајке, и својим примером да покажем како се не треба борити. За било шта.
Ми смо једна велика брука!
Нема коментара:
Постави коментар