Није био неки дан за шетњу, али под притиском неколико обавеза, морао сам да се натерам да изађем из куће, уштедим који динар ходајући до града, остављајући свој ауто у дворишту. Нисам рачунао потрошене калорије и огуљен ђон на ципелама, као последица паланачких рупа на асфалту, као тековине разних "жутих" "црних" "шарених" и којекаквих "коалиција" чији оснивачи су имали дубоке, и у исто време исцепане џепове, без дна. У ствари, то је само модеран назив за Алибабу и 40 разбојника, који се само другачије зову, боље су организовани, имају више коња у једном ауту него сви ови јадници камиле, и има их више. Наравно, не живе у пећинама, мада слично њима, своје муком украдено благо чувају у сличним творевинама које изискују одређене шифре, више као бројеви него речи типа: сезам, сусам, и остале пригодне отварачке умотворине, које се изговарају као: отвори се, сезаме! Ми их из навике зовемо банке. Често и кажемо, и несвесни колико то јадно звучи, идем до своје банке... нађемо се испред моје банке. Која је твоја банка? Моја је... а она је у ствари све друго осим моје, твоје или наше... Отприлике, на сваког грађанина дође по 40 лопова, па би се ова модерна бајка, можда више басна, боље звала: паланчанин храни 40 разбојника. Може да се отвори и наградни конкурс на ту тему, гарантујем велики број дивних идеја за нове и нове романе, књиге, бајке и остале хорор приче о нашем малом месту, званом турским називом за селендру.
Колико год да звучи страшно, али ми тим турцима никако не дајемо да оду. Неко би се можда и сажалио на њих. Не ја. Немам неко лепо мишљење о њима. Само нека су тамо, а ми овде, и да нас дели велика рупа, без моста или прелаза. Али, опет, ми сами им не дамо да оду, па и даље користимо многе њихове речи и навике. Своје Свете области зовемо као турци, санџак, уместо Србски, Рашка. Идемо на гробље када је млада недеља. И нико да се упита, а шта је то? Да није и то случајно турски обичај?!?
Волимо ми све туђе и накарадно. Нема везе што ми шкоди, али радим то што не треба. Само да није Србско....
И тако, док сам вежбао центар за равнотежу и обилазио рупе, често у немогућим положајима ногу, врата, леђа и тачке ослонца, грабио сам ка центру "града", мада се из околних предела више очекивао излазак јетија, сасквоча или бигфута, старих добрих ликова из цртаних филмова и америчких емисија о разним чудовиштима из лох неса и осталих области које посећују разне сабласти, омаје или утваре. Нема везе што сам био на 200 метара од зелене зграде у којој ради и обитава онај србски јали баба, јали деда, пријатан задах трулог корова ме је избацио из тока, и просто сам морао да будем сведок разговора две даме, које ће можда да се препознају, али, свака личност са стварним ликовима је случајна, иако је ово у ствари био истинит догађај, али ипак не помињем имена, надимке и карактерне црте главних јунака, или јунакиња, које су ме некако и потерале, ненамерно са своје стране, да ово напишем. Мада, био сам збланут толиким непоштовањем Србске историје, трагедије и пропасти, чак и безобразлука и храбрости да се таква неморална изјава и каже наглас. Додуше, другачије и не може да се каже, осим наглас. Надам се само да сам исправно написао, по правопису старог Србског "лингвисте" (Боже, каква реч!) Ивана Клајна! Матора Србска лисица, која је проникла у све тајне језика. Клајн!
Нисам чуо почетак, али, главна реченица је била: "... и шта сад мене брига за тамо неко примирје у првом светском рату? Шта је мене брига кад су се они мирили тамо некад? И што су морали да нам укину НАШ 29. новембар...?!? То је био празник, а не ово, дан примирја...
На том делу пута нема рупа, то је направила она велика продавница са три слова, али, као да сам упао у јаму! Ово НАШ је исто глупо као и оно малопре, моја или наша банка, само што нам банке метафорички пију крв, а онамо су нам стварно просипали, Србску, хришћанску, Православну...! Њој је то био празник! Какво примирје?!? Шта сад ту има да се слави?!?
И одоше њих две на једну, а ја на другу страну. Размишљао сам да се вратим, да је питам, како бре сестро?!? Али, одох да решавам своје проблеме, а нека је она са својим 29. новембром. Мада, осећао сам се пораженим. Како коначно исправити све наше криве Дрине, и поставити све на темеље нормалног живота, ако не знамо основне токове своје историје? А како и да их знамо, када нас интересује све, осим нашег бића, наше битности. Јер, ако сулејмана зовемо величанствени а 29. новембар нашим празником, далеко смо ми од постављања темеља. Више личи да поново мастимо колац и оштримо зубе једни на друге, само да не будемо у складу са оним словима на Србском грбу...
Нема коментара:
Постави коментар