Одавно не написах ништа. Мало сам се сморио, мало нашао неке друге крадљивце слободног времена. Све у свему, дође јесен, опада лишће, али не опада популарност великог вође, господара вучића. Чују се моторне тестере, што је поуздан знак доласка зиме. Кренули смо у школу, плате су и даље смањене, али је битно да су и даље најмање у околини. Пуштам браду у знак сећања на Дражу, Србског хероја, и поздравио сам се са плочицама у купатилу, што је направило леп ожиљак на челу. Богу хвала, могло је и горе. Све у свему, било је занимљиво. Данас је одржана шетња библијски омражених и болесних ликова по тзв. Престоници Србије, која то одавно није. Док ово будете читали, можда вас посети онај Немац, Алцхајмер, па заборавите о чему пишем, па чисто подсећања ради, била је то шетња две групе људи које су каменовали у старо време због своје изопачености. У то време, људи нису желели да се пред њиховим очима развија зло. Можемо да приметимо да су многи измакли овом виду преваспитавања, јер данас имамо прилику да нас управо такви људи уче да су то у ствари вредности вредне шетње, затварањем града и силовањем већине која не мисли тако. Беше то у ствари 20. септембра 2015. Та шетња.
Вести ко вести, сваког дана би требало да буду новије, другачије, боље. У нормалном свету. Не и у Србији. Код нас су и даље вести из прошлости које говоре о далекој и успешној будућности. Сваки дан исто лице, омражено, које говори неке глупости сразмерне самом лицу које некако успева да носи тај огромни терет будзавог балавка. "Човека" који нас тренутно веома успешно замењује људима који долазе из Африке. Невероватан лик Србске трагедије, који ради све што неком болесном маторцу са запада, који има трауме из детињства, падне на памет. Неко то зове Нови Светски Поредак, чијег доласка нисмо ни свесни. Можда зато јер је већ ушао у све поре нашег живота. Ми се у ствари налазимо у цеви која иде својим током, а око нас плива разно њесра и муљ, коме не можемо да станемо на пут...
Ево, управо читам вест да "партнери" нашег вољеног сератора, ЕУ, раде на томе да укину Републику Србску. Већ су нам увалили њега, Африканце, болесне шетаче, па је ред и да нас укину. Србе. Православне. Али, не дамо се ми тако лако. Јок, море!
Сретох малопре једног другара... у ствари, више ми је био ђак, па када је мало одрастао, нашли смо се у неким водама, заједничким, где године нису битне, па смо на том пољу интересовања постали пријатељи, колеге чак. Водимо тако неки неважан разговор. А шта друго и да "причамо". Све теме су већ разглављене, а ионако нема сврхе причати о проблемима. Нисмо освојили злато на првенству Европе. Некако су нам кошаркаши били одлутали. Као уосталом и наш господар. Мада, он у ствари ради оно због чега је и уопште дошао, само ми мислимо да он не зна шта ради. Управо обрнуто. Сваки задатак извршава без потребе за исправкама, иначе би га његови држачи канапа и узда одавно већ заменили неким новим смрадом, другачијег изгледа. Али, смрад је смрад.... не види се, али се осећа на сваком кораку, и не може да се живи од њега.
Причам тако са својим ђаком-пријатељем-колегом једног пријатног дојесењег јутра, испред Храма Свете Петке. Била је лепа Литургија тог празничног дана када прослављамо Рођење Пресвете Богородице. Као уосталом и свака Света Литургија у Србским црквама. Мада, буде некад мало народа, а некада никога, али, живи вера у Србину! Само је треба рашчепркати мало.
Са оних необавезних речи: како фамилија, здравље, породица, деца, жена?... и остали сарадници на трошењу наших најмањих плата у околини, које су смањене због напретка државе, како каже наш балави и непревазиђени господар, и реформи које ће њему, његовом брату и ближим и даљим скотовима да побољша имовинску благодет која им иначе не треба у толикој мери, дођосмо до пара. Тема која нестаје, или је нема. Или је само замишљена реч у нашим заосталим умовима, захваљујући наравно господару садашњем, али и претходним, свакако. Као када неко пита: а верујеш ли ти у плату и после 21. у месецу? Има ли живота и са платом? Како преживети реформе и бољи живот?
Некако је та тема васдан актуелна, а посебно долазак нашег супер Аце даје тој теми посебну драж, па разменисмо мишљења о начину за продужетак трајања новчаног износа који је за неке дневни трошак, а за нас накнада за месечни рад, муке, труд и дугогодишње школовање због добијања титуле професор, са којом некако лепше изгледа бити део ниже средње класе грађана Србије.
Пита ме он, да ли сам продао ауто. Замислих се накратко, одакле зна, па се сетих свог огласа на сајту. Не, рекох, тешко иде, нема народ паре. А онда схватих да и он исто гледа тај сајт, чим је видео мој оглас. Обрадовала ме помисао да купује нешто новије, јер је скоро и набавио нов ауто, у време пре Аце. Грдно сам се разочарао када ми рече да и он продаје, али сви желе замене, без доплате, сви су без пара, а сви хоће у кола.... Почесмо да убеђујемо један другог у исправност наше одлуке да продамо свој добар ауто, да би смо купили јевтинији и да нам још остане пара, а да тај јевтинији ауто буде бољи од нашег садашњег. Јер, то је суштина: продати скупо, купити јевтино и боље од скупог. Наравно, свесни својих јадних намера и жеља да налетимо на много глупавог лика који ће да пристане на такву врсту трговине, почесмо да расправљамо како је ауто у ствари пренадувана потреба. А што и морам да имам ауто, упитах... То су само трошкови. Деца су ми велика, паланка је мали град, има доста таксија који су јевтини. Набрајали смо разлоге за и против аута. Закључак је почео да се назире. Продајемо аута и не купујемо друга! Шта ће нам то?!?
Онда је уследило замрзавање.... сав поносан, рекох, онако са великом дозом сатире и критике целе ситуације у земљи: а шта ће нам ауто, као тековина цивилизације 21. века?! У тој реченици се огледала сва беда и јад велике већине Срба која почиње да распродаје све што има само да преживи владавину господара вучића. Одговор колеге-ђака-пријатеља ме је коначно дотукао, растурио целу слику данашње Србске истине, приказао је у целој својој суровости:
Александре, аутомобил је тековина 19. века...
Хвала ти Ацо, господаре и уништитељу што си ми дозволио да осетим све дражи јада и беде и то без временске машине враћајући нас у далеку прошлост и још даљу беду: у слепо црево европске задњице..!
Са оних необавезних речи: како фамилија, здравље, породица, деца, жена?... и остали сарадници на трошењу наших најмањих плата у околини, које су смањене због напретка државе, како каже наш балави и непревазиђени господар, и реформи које ће њему, његовом брату и ближим и даљим скотовима да побољша имовинску благодет која им иначе не треба у толикој мери, дођосмо до пара. Тема која нестаје, или је нема. Или је само замишљена реч у нашим заосталим умовима, захваљујући наравно господару садашњем, али и претходним, свакако. Као када неко пита: а верујеш ли ти у плату и после 21. у месецу? Има ли живота и са платом? Како преживети реформе и бољи живот?
Некако је та тема васдан актуелна, а посебно долазак нашег супер Аце даје тој теми посебну драж, па разменисмо мишљења о начину за продужетак трајања новчаног износа који је за неке дневни трошак, а за нас накнада за месечни рад, муке, труд и дугогодишње школовање због добијања титуле професор, са којом некако лепше изгледа бити део ниже средње класе грађана Србије.
Пита ме он, да ли сам продао ауто. Замислих се накратко, одакле зна, па се сетих свог огласа на сајту. Не, рекох, тешко иде, нема народ паре. А онда схватих да и он исто гледа тај сајт, чим је видео мој оглас. Обрадовала ме помисао да купује нешто новије, јер је скоро и набавио нов ауто, у време пре Аце. Грдно сам се разочарао када ми рече да и он продаје, али сви желе замене, без доплате, сви су без пара, а сви хоће у кола.... Почесмо да убеђујемо један другог у исправност наше одлуке да продамо свој добар ауто, да би смо купили јевтинији и да нам још остане пара, а да тај јевтинији ауто буде бољи од нашег садашњег. Јер, то је суштина: продати скупо, купити јевтино и боље од скупог. Наравно, свесни својих јадних намера и жеља да налетимо на много глупавог лика који ће да пристане на такву врсту трговине, почесмо да расправљамо како је ауто у ствари пренадувана потреба. А што и морам да имам ауто, упитах... То су само трошкови. Деца су ми велика, паланка је мали град, има доста таксија који су јевтини. Набрајали смо разлоге за и против аута. Закључак је почео да се назире. Продајемо аута и не купујемо друга! Шта ће нам то?!?
Онда је уследило замрзавање.... сав поносан, рекох, онако са великом дозом сатире и критике целе ситуације у земљи: а шта ће нам ауто, као тековина цивилизације 21. века?! У тој реченици се огледала сва беда и јад велике већине Срба која почиње да распродаје све што има само да преживи владавину господара вучића. Одговор колеге-ђака-пријатеља ме је коначно дотукао, растурио целу слику данашње Србске истине, приказао је у целој својој суровости:
Александре, аутомобил је тековина 19. века...
Хвала ти Ацо, господаре и уништитељу што си ми дозволио да осетим све дражи јада и беде и то без временске машине враћајући нас у далеку прошлост и још даљу беду: у слепо црево европске задњице..!
Нема коментара:
Постави коментар