Рупе мога града

Просто је невероватна ситуација око нас. Сви смо сведоци опште пропасти друштва, и ништа. Слушам око себе људе који кукају на све! Цене, услови рада, живота, прљавштина, некултура, неморал... и опет исто. Ништа. Велики брат, фарма, пинк, ртс, блиц, курир, ало.... нема краја набрајања свих појединаца и институција који су, свако на свој начин, криви за ситуацију. Мада, извињавам се свима које сам заборавио, али можда и нисам, само ме мрзи да куцкам толико. Текст ће добити на дужини, некога ће да замрзи да чита, а суштина остаје иста. Не сме се заборавити ни небрига појединца да промени своје животно окружење.

Малопре гледах крај неког филма, чији се јунаци труде на пучини, окружени океаном до унедоглед, без икакве наде за спас, да се некако докопају лађе, брода, чамца ли је, шта већ. И у тим покушајима, један по један губе животе покушавајући да спасу себе, а на тај начин и друге. Сетих се да није забадава основ сваке цркве крст или брод, у зависности од грађевине. Али, само тако, и никако другачије.

Неки дан сам водио интересантан разговор са једном групом младих људи. Будућих носиоца друштва Србије, наше старости, коју треба да проживимо у миру, очекујући коначан исход. Питање је било просто: да ми наброје пет домаћих рок бендова, Срсбких, активних. Наше дружење тог дана се завршило без одговора. Покушавали су, трудили се, али безуспешно. Наравно, ја сам им помагао тако што сам отежавао колико сам могао, али нисам ни морао. НЕМА! Углавном су помињали хрватске, босанске или неке наше групе које нису рок, или не постоје, или се само зову рок групом, а у ствари су далеко од тога. Претпостављам да знате да им је било много лакше када смо прешли на сподобе које се појављују на свим националним каналима, голих дупета, деколтеа који прво уђу у просторију а много касније наиђе и дупе....Слична група младих успаваних људи ми је признала да су сви заједно прочитали мање листова књига него што један просечан пушач попуши листа дувана за цео живот.

У граду у којем живим, мање има канти за отпатке него адвоката.

Стазе слонова се познају по огромној количини погажене траве у смеру кретања ових, од људи, угрожених животиња. У мом граду се стазе људи познају по траговима пљувачке. Врло је интересантна количина течности коју човек излучи. И још жели да ту магију подели са свима осталима, који туда прођу. Као нека врста обележавања територије. Уз пут, лепо је избацити и свеже напуњену марамицу. Чак и када се прође поред ставке која је у мањини у односу на адвокате, лепо је бацити поред. Чисто да и други могу да виде шта се некоме до малопре врзмало по носу.

Имам комшију који се ретко виђа, али се много лепо чује. Кад год има времена, свирне по једном из сваке ноздрве, да нам се јави. Једно лето смо се забринули, јер нам је нешто фалило у животима, а нисмо знали шта. Некако су дани одмицали бледи, без своје суштине. Само је одмицало време. Док нисмо схватили. Комша није био цело лето кући! Просто нам је недостајао онај звук трешења носа, и судара избачене количине слузи са бетоном. Лакнуло нам је! Сада смо схватили разлог наше опште невољности да седимо на тераси у сумрак, или зору, када је лето најлепше. Нисмо имали онај наш звук. Слично таласима на мору: довољно је да седите поред, или шетате обалом, свакако вас тај дивни шум смирује. Ми смо имали један другачији шум, увек у пару, увек као двојнице, и увек са завршетком који личи на пљас. Прелепо!

Долазио ми скоро пријатељ, у ствари, више смо нас двојица заједно дошли код мене. Неким послом смо се нашли код њега, па га позвах на пићенце, јер ме је ионако довозио кући. Кренули смо неким чудним путањама. Мало сам се замислио. Немогуће да је наше дружење, веома често ноћу у касне сате, протумачио модерно, као они што воле да шетају док их чува полиција. Немогуће је да човек не помисли да су они у ствари стока која је опкољена чобанима са кратким чобанским штаповима званим пендрек. Пуно пута ме је жена питала, шта радим тако касно, ноћу, по шумама и горама наше земље поносне, са тим мојим другаром. Па ти си више са њим, него са мном?!?! Обрадовала ме је чињеница да ми је и он једном признао да су мисли његове жене ишле истим током.

Углавном, беше ми непријатно... Гледао сам те ситуације у филмовима, али сам увек мислио да претерују. Мада сам био пуно пута актер догађаја које ниједан режисер не би могао да смисли, са толико случајности и немогућих решења, загонетки, алтерација и антиципација (ови изрази се често користе у анализи музичких дела, па да испаднем паметан...). Затеже ме нешто око срца, мада ни гуза није била радосна могућим следом догађаја. Ипак, већи је од мене, јачи, вероватно и дужи..... у рукама.

Упитах га гласом који је некако пронашао пут од плућа кроз зубе до изван усана. Мислим да би ми и велики Аца драмосер завидео на толикој количини уста, стегнутих као гранични прелаз ка мађарској или хрватској, због азиланата. Само што сам ја био исто тако спреман да не дам да са било које стране улети неко страно тело... Било како било, свака ситуација има неко решење, овако или онако. На моје питање, зашто идемо тим чудним путевима и врлетима ка мојој кући, одговор је поново на тренутак био језив. Каже, волим дужи пут, са кривинама. Још једна кнор или маги кнедла ми промаче низ моје дубоко грло (као филм).

Све се рeшило на најбољи начин, на моју срамоту што сам подлегао подлим подметачинама запада њихових изопачених „вредности“. Мој пријатељ је бирао улице које су закрпљене, што је веома чудно за један град 80 км од Београда и 50км од Престоног Крагујевца. Додуше није, али је то моја потајна жеља (да Крагујевац врати главност у малој нам Србији).

Сетио сам се у моменту разговора са оном групицом младих људи који нису знали да наброје домаће рокере. Ни ја нисам могао да се сетим пет улица у граду које немају ниједну рупу. Свачије знање је у ствари препуно рупа, као и улице мога града. На крају ове вртешке, осећао сам се прилично бедно...