Рупе мога града

Просто је невероватна ситуација око нас. Сви смо сведоци опште пропасти друштва, и ништа. Слушам око себе људе који кукају на све! Цене, услови рада, живота, прљавштина, некултура, неморал... и опет исто. Ништа. Велики брат, фарма, пинк, ртс, блиц, курир, ало.... нема краја набрајања свих појединаца и институција који су, свако на свој начин, криви за ситуацију. Мада, извињавам се свима које сам заборавио, али можда и нисам, само ме мрзи да куцкам толико. Текст ће добити на дужини, некога ће да замрзи да чита, а суштина остаје иста. Не сме се заборавити ни небрига појединца да промени своје животно окружење.

Малопре гледах крај неког филма, чији се јунаци труде на пучини, окружени океаном до унедоглед, без икакве наде за спас, да се некако докопају лађе, брода, чамца ли је, шта већ. И у тим покушајима, један по један губе животе покушавајући да спасу себе, а на тај начин и друге. Сетих се да није забадава основ сваке цркве крст или брод, у зависности од грађевине. Али, само тако, и никако другачије.

Неки дан сам водио интересантан разговор са једном групом младих људи. Будућих носиоца друштва Србије, наше старости, коју треба да проживимо у миру, очекујући коначан исход. Питање је било просто: да ми наброје пет домаћих рок бендова, Срсбких, активних. Наше дружење тог дана се завршило без одговора. Покушавали су, трудили се, али безуспешно. Наравно, ја сам им помагао тако што сам отежавао колико сам могао, али нисам ни морао. НЕМА! Углавном су помињали хрватске, босанске или неке наше групе које нису рок, или не постоје, или се само зову рок групом, а у ствари су далеко од тога. Претпостављам да знате да им је било много лакше када смо прешли на сподобе које се појављују на свим националним каналима, голих дупета, деколтеа који прво уђу у просторију а много касније наиђе и дупе....Слична група младих успаваних људи ми је признала да су сви заједно прочитали мање листова књига него што један просечан пушач попуши листа дувана за цео живот.

У граду у којем живим, мање има канти за отпатке него адвоката.

Стазе слонова се познају по огромној количини погажене траве у смеру кретања ових, од људи, угрожених животиња. У мом граду се стазе људи познају по траговима пљувачке. Врло је интересантна количина течности коју човек излучи. И још жели да ту магију подели са свима осталима, који туда прођу. Као нека врста обележавања територије. Уз пут, лепо је избацити и свеже напуњену марамицу. Чак и када се прође поред ставке која је у мањини у односу на адвокате, лепо је бацити поред. Чисто да и други могу да виде шта се некоме до малопре врзмало по носу.

Имам комшију који се ретко виђа, али се много лепо чује. Кад год има времена, свирне по једном из сваке ноздрве, да нам се јави. Једно лето смо се забринули, јер нам је нешто фалило у животима, а нисмо знали шта. Некако су дани одмицали бледи, без своје суштине. Само је одмицало време. Док нисмо схватили. Комша није био цело лето кући! Просто нам је недостајао онај звук трешења носа, и судара избачене количине слузи са бетоном. Лакнуло нам је! Сада смо схватили разлог наше опште невољности да седимо на тераси у сумрак, или зору, када је лето најлепше. Нисмо имали онај наш звук. Слично таласима на мору: довољно је да седите поред, или шетате обалом, свакако вас тај дивни шум смирује. Ми смо имали један другачији шум, увек у пару, увек као двојнице, и увек са завршетком који личи на пљас. Прелепо!

Долазио ми скоро пријатељ, у ствари, више смо нас двојица заједно дошли код мене. Неким послом смо се нашли код њега, па га позвах на пићенце, јер ме је ионако довозио кући. Кренули смо неким чудним путањама. Мало сам се замислио. Немогуће да је наше дружење, веома често ноћу у касне сате, протумачио модерно, као они што воле да шетају док их чува полиција. Немогуће је да човек не помисли да су они у ствари стока која је опкољена чобанима са кратким чобанским штаповима званим пендрек. Пуно пута ме је жена питала, шта радим тако касно, ноћу, по шумама и горама наше земље поносне, са тим мојим другаром. Па ти си више са њим, него са мном?!?! Обрадовала ме је чињеница да ми је и он једном признао да су мисли његове жене ишле истим током.

Углавном, беше ми непријатно... Гледао сам те ситуације у филмовима, али сам увек мислио да претерују. Мада сам био пуно пута актер догађаја које ниједан режисер не би могао да смисли, са толико случајности и немогућих решења, загонетки, алтерација и антиципација (ови изрази се често користе у анализи музичких дела, па да испаднем паметан...). Затеже ме нешто око срца, мада ни гуза није била радосна могућим следом догађаја. Ипак, већи је од мене, јачи, вероватно и дужи..... у рукама.

Упитах га гласом који је некако пронашао пут од плућа кроз зубе до изван усана. Мислим да би ми и велики Аца драмосер завидео на толикој количини уста, стегнутих као гранични прелаз ка мађарској или хрватској, због азиланата. Само што сам ја био исто тако спреман да не дам да са било које стране улети неко страно тело... Било како било, свака ситуација има неко решење, овако или онако. На моје питање, зашто идемо тим чудним путевима и врлетима ка мојој кући, одговор је поново на тренутак био језив. Каже, волим дужи пут, са кривинама. Још једна кнор или маги кнедла ми промаче низ моје дубоко грло (као филм).

Све се рeшило на најбољи начин, на моју срамоту што сам подлегао подлим подметачинама запада њихових изопачених „вредности“. Мој пријатељ је бирао улице које су закрпљене, што је веома чудно за један град 80 км од Београда и 50км од Престоног Крагујевца. Додуше није, али је то моја потајна жеља (да Крагујевац врати главност у малој нам Србији).

Сетио сам се у моменту разговора са оном групицом младих људи који нису знали да наброје домаће рокере. Ни ја нисам могао да се сетим пет улица у граду које немају ниједну рупу. Свачије знање је у ствари препуно рупа, као и улице мога града. На крају ове вртешке, осећао сам се прилично бедно...

Временска машина Аце будзавог

Одавно не написах ништа. Мало сам се сморио, мало нашао неке друге крадљивце слободног времена. Све у свему, дође јесен, опада лишће, али не опада популарност великог вође, господара вучића. Чују се моторне тестере, што је поуздан знак доласка зиме. Кренули смо у школу, плате су и даље смањене, али је битно да су и даље најмање у околини. Пуштам браду у знак сећања на Дражу, Србског хероја, и поздравио сам се са плочицама у купатилу, што је направило леп ожиљак на челу. Богу хвала, могло је и горе. Све у свему, било је занимљиво. Данас је одржана шетња библијски омражених и болесних ликова по тзв. Престоници Србије, која то одавно није. Док ово будете читали, можда вас посети онај Немац, Алцхајмер, па заборавите о чему пишем, па чисто подсећања ради, била је то шетња две групе људи које су каменовали у старо време због своје изопачености. У то време, људи нису желели да се пред њиховим очима развија зло. Можемо да приметимо да су многи измакли овом виду преваспитавања, јер данас имамо прилику да нас управо такви људи уче да су то у ствари вредности вредне шетње, затварањем града и силовањем већине која не мисли тако. Беше то у ствари 20. септембра 2015. Та шетња.

Вести ко вести, сваког дана би требало да буду новије, другачије, боље. У нормалном свету. Не и у Србији. Код нас су и даље вести из прошлости које говоре о далекој и успешној будућности. Сваки дан исто лице, омражено, које говори неке глупости сразмерне самом лицу које некако успева да носи тај огромни терет будзавог балавка. "Човека" који нас тренутно веома успешно замењује људима који долазе из Африке. Невероватан лик Србске трагедије, који ради све што неком болесном маторцу са запада, који има трауме из детињства, падне на памет. Неко то зове Нови Светски Поредак, чијег доласка нисмо ни свесни. Можда зато јер је већ ушао у све поре нашег живота. Ми се у ствари налазимо у цеви која иде својим током, а око нас плива разно њесра и муљ, коме не можемо да станемо на пут...

Ево, управо читам вест да "партнери" нашег вољеног сератора, ЕУ, раде на томе да укину Републику Србску. Већ су нам увалили њега, Африканце, болесне шетаче, па је ред и да нас укину. Србе. Православне. Али, не дамо се ми тако лако. Јок, море!

Сретох малопре једног другара... у ствари, више ми је био ђак, па када је мало одрастао, нашли смо се у неким водама, заједничким, где године нису битне, па смо на том пољу интересовања постали пријатељи, колеге чак. Водимо тако неки неважан разговор. А шта друго и да "причамо". Све теме су већ разглављене, а ионако нема сврхе причати о проблемима. Нисмо освојили злато на првенству Европе. Некако су нам кошаркаши били одлутали. Као уосталом и наш господар. Мада, он у ствари ради оно због чега је и уопште дошао, само ми мислимо да он не зна шта ради. Управо обрнуто. Сваки задатак извршава без потребе за исправкама, иначе би га његови држачи канапа и узда одавно већ заменили неким новим смрадом, другачијег изгледа. Али, смрад је смрад.... не види се, али се осећа на сваком кораку, и не може да се живи од њега.

Причам тако са својим ђаком-пријатељем-колегом једног пријатног дојесењег јутра, испред Храма Свете Петке. Била је лепа Литургија тог празничног дана када прослављамо Рођење Пресвете Богородице. Као уосталом и свака Света Литургија у Србским црквама. Мада, буде некад мало народа, а некада никога, али, живи вера у Србину! Само је треба рашчепркати мало.
Са оних необавезних речи: како фамилија, здравље, породица, деца, жена?... и остали сарадници на трошењу наших најмањих плата у околини, које су смањене због напретка државе, како каже наш балави и непревазиђени господар, и реформи које ће њему, његовом брату и ближим и даљим скотовима да побољша имовинску благодет која им иначе не треба у толикој мери, дођосмо до пара. Тема која нестаје, или је нема. Или је само замишљена реч у нашим заосталим умовима, захваљујући наравно господару садашњем, али и претходним, свакако. Као када неко пита: а верујеш ли ти у плату и после 21. у месецу? Има ли живота и са платом? Како преживети реформе и бољи живот?
Некако је та тема васдан актуелна, а посебно долазак нашег супер Аце даје тој теми посебну драж, па разменисмо мишљења о начину за продужетак трајања новчаног износа који је за неке дневни трошак, а за нас накнада за месечни рад, муке, труд и дугогодишње школовање због добијања титуле професор, са којом некако лепше изгледа бити део ниже средње класе грађана Србије.
Пита ме он, да ли сам продао ауто. Замислих се накратко, одакле зна, па се сетих свог огласа на сајту. Не, рекох, тешко иде, нема народ паре. А онда схватих да и он исто гледа тај сајт, чим је видео мој оглас. Обрадовала ме помисао да купује нешто новије, јер је скоро и набавио нов ауто, у време пре Аце. Грдно сам се разочарао када ми рече да и он продаје, али сви желе замене, без доплате, сви су без пара, а сви хоће у кола.... Почесмо да убеђујемо један другог у исправност наше одлуке да продамо свој добар ауто, да би смо купили јевтинији и да нам још остане пара, а да тај јевтинији ауто буде бољи од нашег садашњег. Јер, то је суштина: продати скупо, купити јевтино и боље од скупог. Наравно, свесни својих јадних намера и жеља да налетимо на много глупавог лика који ће да пристане на такву врсту трговине, почесмо да расправљамо како је ауто у ствари пренадувана потреба. А што и морам да имам ауто, упитах... То су само трошкови. Деца су ми велика, паланка је мали град, има доста таксија који су јевтини. Набрајали смо разлоге за и против аута. Закључак је почео да се назире. Продајемо аута и не купујемо друга! Шта ће нам то?!?
Онда је уследило замрзавање.... сав поносан, рекох, онако са великом дозом сатире и критике целе ситуације у земљи: а шта ће нам ауто, као тековина цивилизације 21. века?! У тој реченици се огледала сва беда и јад велике већине Срба која почиње да распродаје све што има само да преживи владавину господара вучића. Одговор колеге-ђака-пријатеља ме је коначно дотукао, растурио целу слику данашње Србске истине, приказао је у целој својој суровости:
Александре, аутомобил је тековина 19. века...
Хвала ти Ацо, господаре и уништитељу што си ми дозволио да осетим све дражи јада и беде и то без временске машине враћајући нас у далеку прошлост и још даљу беду: у слепо црево европске задњице..!