Црквени хор Светог Симеона Богопримца: Прослава 20 година хора Св. Симеона Богопримца

Црквени хор Светог Симеона Богопримца: Прослава 20 година хора Св. Симеона Богопримца: На Сретење, 15. фебруара 2015. црквени хор Св. Симеона Богопримца при храму Св. Преображења у Смедеревској Паланци, прославио је велики јуб...

Урнебесни штрајк просвете

Сада је касно рећи, али морам: нисам био за штрајк. То сам неколико пута напоменуо, пре самог доношења одлуке да се крене у ову непопулрану борбу за опстанак. Био сам под утисцима претходних продавања од стране "врха" синдиката. Морам да напоменем и то, да радим већ две деценије као наставник, и поједини власници синдикалних фотеља су на тим местима исто толико, а урадили нису ништа. Барем за оне од којих добијају плату, плаћањем чланарине.  Било је повремено неког прашњавог угља на рате уз обиље блата и прашине; телећих полутака и уређених пилића, али и то се заборавило. Давно беше. Али, они и даље "представљају" наставни кадар, веома неуспешно. Наравно, има криваца и на другој страни, јер се то допушта и преко тога прелази, и тако нам је, како нам је, захваљујући себи, својим страховима и незаинтересованим погледом на свој животни пут. Наравно, они то користе, веома уредно и квалитетно.

То су били разлози који су ми говорили да не крећем у штрајк, јер сам знао да ће поново много да галаме, а онда пристану на ништа! И да се труде све да нас убеде да је ово невероватан успех! Ништа није прихваћено! Ниједан услов! Ниједан разлог који су постаили! Браво, просвето!

Сада крећу приче како је урађено много, а добијено и више! Након три месеца штрајковања, добили смо много обећања, нејасноћа и мазање очију. Ниједна цифра није поменута, али ће влада бити веома расположена да нам помогне, чим буде нашла времена. Као што је и нашла до сада. Пара нема, неће ни бити, али добићемо једно велико ништа, чим крене боље.

Смешно!

Чујем да се сада ђаци спремају да штрајкују, јер су им наставници причали једно, а урадили друго. А уче децу да то није добро.

Где је излаз? На Хоргошу? Батровцима? Пасош у реке и бежи одавде?!?

Не! Никако!

Треба сменити ове који су поново уместо мене одлучили да штрајкујем, а после одлучили да престанемо, јер нам је боље.

Нека нам дају отказе свима који штрајкујемо. Па шта? Да неће можда да нађу толико будала да раде уместо нас? За џабе? Нема шансе!

Али, поново је Србска слога показала своје право лице...

Сложни смо у пропадању.

Ајде, живели! Не могу више. Срамота ме је од својих ђака којима ћу за неки дан поново да причам бајке, и својим примером да покажем како се не треба борити. За било шта.

Ми смо једна велика брука!

Наш 29. новембар

Није био неки дан за шетњу, али под притиском неколико обавеза, морао сам да се натерам да изађем из куће, уштедим који динар ходајући до града, остављајући свој ауто у дворишту. Нисам рачунао потрошене калорије и огуљен ђон на ципелама, као последица паланачких рупа на асфалту, као тековине разних "жутих" "црних" "шарених" и којекаквих "коалиција" чији оснивачи су имали дубоке, и у исто време исцепане џепове, без дна. У ствари, то је само модеран назив за Алибабу и 40 разбојника, који се само другачије зову, боље су организовани, имају више коња у једном ауту него сви ови јадници камиле, и има их више. Наравно, не живе у пећинама, мада слично њима, своје муком украдено благо чувају у сличним творевинама које изискују одређене шифре, више као бројеви него речи типа: сезам, сусам, и остале пригодне отварачке умотворине, које се изговарају као: отвори се, сезаме! Ми их из навике зовемо банке. Често и кажемо, и несвесни колико то јадно звучи, идем до своје банке... нађемо се испред моје банке. Која је твоја банка? Моја је... а она је у ствари све друго осим моје, твоје или наше... Отприлике, на сваког грађанина дође по 40 лопова, па би се ова модерна бајка, можда више басна, боље звала: паланчанин храни 40 разбојника. Може да се отвори и наградни конкурс на ту тему, гарантујем велики број дивних идеја за нове и нове романе, књиге, бајке и остале хорор приче о нашем малом месту, званом турским називом за селендру.

Колико год да звучи страшно, али ми тим турцима никако не дајемо да оду. Неко би се можда и сажалио на њих. Не ја. Немам неко лепо мишљење о њима. Само нека су тамо, а ми овде, и да нас дели велика рупа, без моста или прелаза. Али, опет, ми сами им не дамо да оду, па и даље користимо многе њихове речи и навике. Своје Свете области зовемо као турци, санџак, уместо Србски, Рашка. Идемо на гробље када је млада недеља. И нико да се упита, а шта је то? Да није и то случајно турски обичај?!?

Волимо ми све туђе и накарадно. Нема везе што ми шкоди, али радим то што не треба. Само да није Србско....

И тако, док сам вежбао центар за равнотежу и обилазио рупе, често у немогућим положајима ногу, врата, леђа и тачке ослонца, грабио сам ка центру "града", мада се из околних предела више очекивао излазак јетија, сасквоча или бигфута, старих добрих ликова из цртаних филмова и америчких емисија о разним чудовиштима из лох неса и осталих области које посећују разне сабласти, омаје или утваре. Нема везе што сам био на 200 метара од зелене зграде у којој ради и обитава онај србски јали баба, јали деда, пријатан задах трулог корова ме је избацио из тока, и просто сам морао да будем сведок разговора две даме, које ће можда да се препознају, али, свака личност са стварним ликовима је случајна, иако је ово у ствари био истинит догађај, али ипак не помињем имена, надимке и карактерне црте главних јунака, или јунакиња, које су ме некако и потерале, ненамерно са своје стране, да ово напишем. Мада, био сам збланут толиким непоштовањем Србске историје, трагедије и пропасти, чак и безобразлука и храбрости да се таква неморална изјава и каже наглас. Додуше, другачије и не може да се каже, осим наглас. Надам се само да сам исправно написао, по правопису старог Србског "лингвисте" (Боже, каква реч!) Ивана Клајна! Матора Србска лисица, која је проникла у све тајне језика. Клајн!

Нисам чуо почетак, али, главна реченица је била: "... и шта сад мене брига за тамо неко примирје у првом светском рату? Шта је мене брига кад су се они мирили тамо некад? И што су морали да нам укину НАШ 29. новембар...?!? То је био празник, а не ово, дан примирја...

На том делу пута нема рупа, то је направила она велика продавница са три слова, али, као да сам упао у јаму! Ово НАШ је исто глупо као и оно малопре, моја или наша банка, само што нам банке метафорички пију крв, а онамо су нам стварно просипали, Србску, хришћанску, Православну...! Њој је то био празник! Какво примирје?!? Шта сад ту има да се слави?!?

И одоше њих две на једну, а ја на другу страну. Размишљао сам да се вратим, да је питам, како бре сестро?!? Али, одох да решавам своје проблеме, а нека је она са својим 29. новембром. Мада, осећао сам се пораженим. Како коначно исправити све наше криве Дрине, и поставити све на темеље нормалног живота, ако не знамо основне токове своје историје? А како и да их знамо, када нас интересује све, осим нашег бића, наше битности. Јер, ако сулејмана зовемо величанствени а 29. новембар нашим празником, далеко смо ми од постављања темеља. Више личи да поново мастимо колац и оштримо зубе једни на друге, само да не будемо у складу са оним словима на Србском грбу...

 

Поводом 20 година црквеног хора Св. Симеона Богопримца из Паланке, кратак осврт из угла оснивача и диригента

Студирање се завршило веома успешно. Вратио сам се кући пун знања стеченог на разним предавањима, мада сам убеђен да је највећи утицај на мене оставило певање у хору, чији је диригент била Сузана Костић. Веома енергична жена. Можда је то и утицало на њен самачки живот, јер није могла, по мишљењу нас који смо обожавали њене пробе, да поднесе онај устаљени калуп провинције, по коме жена мора да слуша свога мужа.... Она једноставно није могла да слуша било кога, мислили смо, тачније били убеђени, да је она врх планине, са којега може само да се спушта. И то веома стрмо... Тај њен начин рада, помешан са мојим генетским наслеђем, директно је утицао на даљи ток мог живота. Мада, треба поменути и остале који су ме усмеравали од детињства: Љубодраг Цветковић, наставник хармонике у нижој музичкој, Александар Пандуровић, професор солфеђа у средњој музичкој, моје родитеље...

Сузине пробе су биле напорне, али веома плодоносне: све што је наумила, на тим пробама је одрађено. Барем из нашег аматерског угла. Сада знам да је ту могло да се ради још много, да би  се стигло до савршенства. У позицији са које данас посматрам, то и није био рад који је могао да задовољи и њен, а сада и мој поглед на музику. Али, тада смо били млади, и били смо на другој страни партитуре, на другој страни нота, били смо иза музике...

            Сада сам ја био тај, који је желео и хтео да све што је научено, примени на друге, на оне који су били тамо негде иза нота, на оне који гледају уплашено и са дивљењем у диригента, човека који свира хором, који ствара музику.... на оне који су били иза музике,  за које је музика била острво у мору, које тек треба да се открије, да се на то копно искрца и да се упозна са свих страна. Ја сам био тај који је требао да буде брод на коме су путници жељни да открију музику, најлепшу и најсложенију уметност коју је Творац дао људима, да им улепша боравак на овом тмурном свету.

            Са таквим жељама, које су кипиле из мене и претиле да ме удаве, дочекао сам свог пароха, свог свештеника Велибора Ранђића. Био ми је некако чудан, млад, црн... никада пре тога нисам имао част да упознам тог човека, који је био веома битан у даљем току мог живота, и стварању једног новог духовног бића, које до тада није постојало. Био је супротност оном остарелом, белом свештенику, седе браде и косе, звали смо га Прота Бата, мада ми то Прота није било најјасније шта значи. Али, надимак је надимак. Прота Бата је дуго био наш пастир. Памтио сам бомбоне које нам је доносио сваки пут када нас је посећивао. Нас децу је увек радовала посета тог малог чикице, пријатног изгледа и гласа. Старост се огледала у њему, али на један леп, господски начин. Ни налик оним "друговима" тог времена и њиховом партијском изгледу. Прота Бата је био освежење, мирис који је уносио и данас памтим. То је био неки други тамјан. Мирише на младост, на детињство. Као и оне бомбоне. Овај млади и црни човек, за кога сам знао да је наш нови свештеник, често у нашем народу називан поп, представи се, рече „Помаже Бог“, и остало што иде када поп дође у кућу, да свети водицу за Крсну славу...

 

 

_________________

 

 

            Био сам очаран овим човеком; никада до тада нисам имао прилике да будем тако близу попа. То је било нешто што нас је терало да се хватамо за дугме када га видимо. Поп. Сада је био ту, поред мене, причао са нама, певао нешто на неком страном језику, попрскао нас водом, нудио Крст да љубимо. Баба, а затим и отац му пољубише руку. Мени је то наравно било смешно. Тада..

            На вратима, док смо га испраћали, изнео сам му своју идеју да оснујемо црквени хор. Та идеја ми се мотала по глави, јер ме је нешто терало на то. Свидело ми се да замишљам себе како диригујем великим хором, око стотинак певача, који грме и не држе ноте у рукама, већ музику виде у мојим очима, и ваздуху, док исписујем диригентским покретима правац којим се брод креће, а иза нас, на мору, остају ноте које певају дуго пошто ми завршимо, и одемо са галерије у цркви, где је планирано да стоји хор...

            Отац Веља не рече ништа. Или нешто као онако, узгред. Мада, оно што ми се учинило да му је засијало у оку, касније се испоставило као тачно. Много после тог нашег кратког разговора ми је рекао да је он то исто планирао, имао на уму, као задатак, као мисију, да се оснује хор у нашем прелепом храму Светог Преображења у Паланци. И тада је све кренуло као лавина, и нико није могао да заустави.

 

_______________

 

 

 

            Договорили смо се да прва проба буде 16. фебруара те године, сада већ давне 1995. Мало ми је било нелогично да се толико чека са том првом пробом. И то је изгледа био нечији план, никако случајност. То сам схватио после једне пробе, на самом почетку, када сам питао како ће хор да се зове, чије име ће да носи? Сасвим нормално ми је било да то буде Мокрањац, Станковић, Маринковић... Ту сам већ почео да застајем, на површину мог познавања Србских хорских композитора је испливала огромна рупа, јаз, која је вешто обликована у нашој безбожничкој школи. Веља рече да то треба да буде неко везан за музику, певање, химну. Већ сам ликовао у себи што сам дао онако паметне предлоге. Вељине мисли су ишле другим током. Он је мислио о светитељима наше цркве и вере. Загрцнух се мало. Ту тек никог не знам. Рекоше неки певачи, Свети Сава? Опет нас је Веља наводио, упућивао. Нисмо схватили. Пошто је прва проба била тог датума, нека буде тај светитељ. Свети Симеон Богопримац.

            Прошло је доста времена од када сам Вељи предложио да оснујемо хор. Ближио се и тај датум, мада мени и даље није било јасно зашто правити толику паузу? Увек сам се плашио одгађања, било које врсте. Страховао сам да ћу да се „охладим“, да ће време да учини своје и да жеља за оснивањем хора избледи. Као и много пута до тада, преварио сам се. Требало је времена, за такав подухват, свима нама непознат и стран, треба времена... Да се до тада све припреми, организује, објави свима...

            Ја сам преузео обавезу да обавестим своје пријатеље, познанике, за које знам да имају везе са музиком, да имају слуха, да воле да певају, да се друже. Веља, како смо га звали када смо се са њим зближили па почели мало да изостављамо оно, отац, је на себе преузео да обавести своје парохијане, познанике, за које је знао да су црквени, да долазе на Литургију и остале службе, који верују у Христа, који су прожети вером, најлепшом, Православном. Он је узео на себе терет духовни, ја онај други, овоземаљски. Наравно, ја нисам никога обавестио... Ниједног пријатеља, познаника, колегу и остале са списка који је био мој терет. Заборавио сам. Био сам оптерећен овосветским бригама, јер мој нерођени син је заказао свој долазак на свет те године, мало после тог фебруара, па сам нашао разлог да свој списак оставим недовршеним. Тачније, незапочетим. Веља је свој посао одрадио најбоље што је могао. То сам схватио тог 16. фебруара.

            Дошао сам први, наместио инструмент, и људи су почели да долазе. Веља је наравно сачекао и мене, стигао је пре свих. Додуше, живео је у парохијском дому који је био у дворишту цркве, па му није било тешко, само пређе неких 9 метара. Мада, знали смо сви, дошао би он исто тако и да је живео као и сада, ван града, и још даље. Такав је био, не треба му замерити. Можда је он „кривац“ што сам касније, следећих 18 година, скоро увек стизао пре свих.

            Не сећам се тачно ко је од певача први стигао. Није ни важно. Мени су тада сви они били непознати. Нисам био у свом граду више од осам година. Изгубио сам сва лица и која сам знао, и које сам требао да упознам, да нисам отишао да се школујем у Београд, а касније и у Ниш. Све страна и непозната лица. Њих петнаестак. Можда чак и мање.  Ти „странци“ са те прве пробе одлично знају број. Ко је где седео. Колико мушких, а колико женских. Толико им је то значило тада, а вероватно и сада, после толико времена. Почела је да се крњи она слика од стотинак певача. После краћег упознавања, почели смо да радимо, да се делимо на гласове, на сопране, алтове, теноре и басове. Постављали смо основе, темељ, који треба да израсте у вишеспратницу. Међутим, кренули смо ка подруму. Већ код алтова, она слика је нестала, оних певача није било, онај брод се потопио, а ја сам се изгубио, први сам потонуо, нисам ни сачекао брод, па да као нормалан капетан останем на крају. Отишао сам први...

 

_____________

 

 

            Веља је инсистирао да се после проба остаје на дружењу, нека врста упознавања певача међусобом, диригента са певачима... и тако сваког уторка, петка и суботе, наредних 18 година, ретко се десило да је то „правило“ прекршено. Онај скуп непознатих лица је почео да добија облик, лица су почела да добијају имена, мост који је требало да се пређе од странаца до пријатеља, некако је брзо савладан. Ваљда су људи били жељни нових познанстава, искуства, сазнања. Пила се кафа, и уз кафу, шта ко донесе. Нисмо се бунили, времена су била тешка, нисмо бирали. Увек је било тема за разговор, за смех, за лепо расположење. Скуп непознатих лица се смањивао, док није престао да постоји. Прерастао је у нешто друго, у групу, у пријатељство, у хор... Почела је поново да се склапа слика у мојој глави, брод је почео да се враћа из дубина, почео је да плови, чак и да оставља траг. Почели смо да стварамо музику. Онај темељ који смо онако јадно и у тишини поставили, почео је да показује своје облике, једну димензију која се само чује, а не види. Све је јача конструкција, долазе нови елементи, стиже нова гарнитура, хор се прочуо у нашем граду, људи жељни вере и певања су долазили, све чешће се појављивало ново лице које ће да добије своје име и место у алтовима или тенорима, басовима или сопранима... Црквени хор Светог Симеона Богопримца је почео да пева!

 

________________

 

 

            У то време, све ми је било необично. Ушао сам у свет који до тада нисам ни знао да постоји. Чуо сам да негде постоје људи који тако живе, али их нисам сретао. Школован сам без Бога, музика коју сам изучавао била је римокатоличка, начин живота и размишљања материјалан. Све се окренуло наопачке. Почео сам, заједно са хором, да се упознајем са дивном Православном музиком, са језиком који нам је обрисан из главе и традиције, као потезом гумице, упознавао сам се са лепотама вере Православне.

            Хор је полако почео да оправдава оно са почетка имена, „црквени“. Све што нам није било јасно, а у вези са вером, питали смо Вељу. А он, као да је био на извол'те, спреман да нам објасни све што је могао и знао. Јер, није било његово познавање вере проблем, него наша питања. Све смо хтели да научимо, све што нам је школовање ускратило, што је од нас скривано и о чему се нигде није говорило. Веља је био наш духовник, он је водио онај брод, али оном невидљивом линијом и стазом. Нисмо ни били свесни, да постајемо чланови црквеног хора, а то је велика част. Касније сам схватио да сам ја био диригент хора, а Веља диригент оног дела имена, црквени. И тако смо полако спајали две стазе у једну, јер тако је најбоље, и тако једино и може да опстане Црквени Хор, хор који има дубље значење од свих осталих, ма колико они тврдили другачије...

            Почели смо да певамо на Светим Литургијама. После само шест проба! Веома тихо, стидљиво, од нас самих, од свештеника, од храма у коме је пре нас певало певачко друштво „Шумадија“, основано врло брзо после Првог београдског певачког друштва, средином 19. века. Певали смо оно што смо за то кратко време научили: Господи помилуј, Амин, Тебје Господи, или како се то у цркви каже, „одговарања“, краће форме, краће молитве, које су имале лагани музички образац, и које смо могли да научимо за то кратко време.

            Дошла је и новинарка радио Јасенице. Снимала је наше певање у диктафон. Касније је, у дому Оца Веље, разговарала са певачима, свештеницима, о утисцима са те прве Литургије на којој је певао хор, ако је хор група људи која броји око 12 певача, са диригентом без искуства. Сви су били препуни хвале, одушевљења, осећаја да се родило и настаје нешто ново у нашем малом граду...

            Од народа никога ништа није питала, јер скоро да никога и није било. Певачи који су певали у хору тих година воле да се сете и кажу да је у хору тада увек било два до три пута више присутних на Литургији, него верног народа. А тада је хор бројао између 10 и 15 певача. Толико је било верних људи тада у нашем граду, који су недељом и празником посећивали наш Свети храм.

 

 

___________

 

 

 

            Када смо снимили свој први диск, поводом 2000 година од рођења Господа и Спаса нашег, Исуса Христа, дошла је екипа из Београда, тачније, Радио Београда. Опрема је била професионална, веома скупа, и тада најбоља за таква снимања. Ипак, Радио Београд је био радио познат по свом изузетном и врхунски квалитетном сниманом материјалу.

            А те 1995. године, после само шест проба, хор је снимљен диктафоном, маленом справом која има микрофон за снимање говора, за кратке прилоге на радију, или као испомоћ у писању, када се у ту справу диктира, или снима говор који се касније куца. Диктафон. Новинарка, којој сада не знам име, је то донела са најбољом намером. То је била тада нова справица нашег малог радија. И није ни јевтина! Тај прилог је емитован на нашем радију, неколико пута, у више наврата, у емисијама различитог карактера. Запослени у Радио Јасеници су дали свој допринос у ширењу информације да је хор основан. Гостовао сам на радију много пута, сам или са певачима, свештеницима, рекламирали хор, говорили о хору, звали нове чланове да нам се придруже. Никада нас нису одбили, увек су налазили и време и начин, да информације битне за хор објаве у свом програму. На тај  начин је хор добијао и своје лице ван цркве, био је један нов уметнички чинилац у Паланци.

            Ја лично, гледао сам у ту малу справу сиве боје, више него што сам слушао. Из тог диктафона се чуло нешто што није звучало као хор; није имало обрис хора; није имало боју хора; није било хора... Људи око мене, у малом Вељином стану, и даље су са одушевљењем говорили о том нашем првом певању, после шест проба. Сви су били насмејани, ведри, некима је чак и суза у оку заиграла. Ипак је то догађај који је требао да буде прослављен: наша цркве је „пропевала“! Чуо сам изјаве да су неки мислили да ће да оду са овог света, а да неће да чују хор у нашој цркви, али, ето, хор је створен, хор пева, сви свештеници ће да помогну, колико је ко у могућности... Само сам ја и даље бленуо у онај диктафон, као да је он главни кривац...

 

_________________

 

 

            Познат по својој тврдоглавости и упорности, наставио сам са пробама, за које сам желео да личе на Сузине. Да буду дуге, напорне, али да показују резултате. Наравно, није дуго времена прошло да схватим, да нисам ја тај који је заслужан за тако нешто. Све се дешава Божијом вољом и уз Божије допуштење. Првенствено Бог одлучује шта ће и како да постоји. Ми смо само посредници у Његовом савршеном уређењу света. Чак и тада, моја улога је била много мања него што сам испрва мислио. Било ми је драго када ме људи хвале и говоре о наступу хора. Али, свега тога не би било, да није било упорности. Али, не моје!

            Упорности певача, који су долазили на бројне пробе, трпели све напоре и вежбе које сам им задавао. Њихова воља да науче оно шта од њих тражим; њихова љубав према хору, музици, цркви, Богу! Њихово стрпљење и снага да истрпе све моје хирове, жеље и визије. Знам колико тежак могу да будем, и колико неразумне прохтеве понекад поставим пред себе и друге. Ту је дошла до изражаја сва њихова послушност, једна од главних врлина у нашој Православној вери. Стрпљењем и послушањем, они су побеђивали моје хирове. Радом, трудом и упорношћу, они су полако, али сигурно, постајали све бољи, и на крају смо се нашли на средини. Био сам поносан на њих, као људе, као вернике, као певаче. Било је ту њих који су и пре хора, за разлику од мене, посебно, а и од других, долазили на службе и познавали нашу веру. Много су утицали на нас остале, својим понашањем у храму, у постовима, истрајности у молитви, доброчинству, помагању, и укратко у свим врлинама које красе једног Православног Хришћанина.

           

            Време је пролазило, долазили су нови певачи, хор је постајао све већи, све бољи. Мој напор, труд и упорност је нашао одговор у вољи и жељи певача да буду још бољи, и то је морало да се на крају покаже у виду квалитета, који је хор својим певањем то и доказивао. Наш глас се чуо и до Крагујевца, па смо позвани да певамо на Архијерејској Литургији, са Епископом шумадијским, Савом.

            И тако, мало по мало, пролазиле су недеље, месеци, године, а хор никако није испуштао онај свој уторак, петак и суботу. Недељом је Литургија. Четири дружења у току седмице. И сваки пут, после пробе, или после Литургије, певачи су остајали на дружењу, ћаскању, разговору, радости дружења, дељењу радости и туге. Хор је постао више од тога, постао је једна породица, која је заједнички подносила све што наиђе. Постао је једна духовна заједница, која песмом прославља Бога, и име Његово објављује свима који слушају, љубављу која је расла из дана у дан.

 

 

_________________

 

 

            Промене су се дешавале великом брзином. Мењало се све. Србин се окретао својој вери, као и све остало што ради, стихијски. Недељом и некако, Богу хвала, видно је повећано стадо Божије. Чак су и нас претицали, иако је и хор добио на броју. Захваљујући нашем певању, које је било све квалитетније, лепше, јединственије, позивани смо да певамо на венчањима. На тај начин се увећавао број суграђана који су чули за хор. Долазио је велики број нових певача, неки само из знатижеље, па су, видевши колике су обавезе, захваљивали на пријему и гостопримству, и више нису долазили. Нисмо их виђали ни у цркви. Они који су остали, постајали су стални чланови, сада већ хора који је бројао преко 30 певача. Чак и тај број је био надмашиван на недељним Литургијама, и волели смо да кажемо да смо мало и ми заслужни за повећање броја верника.

            О великим празницима, била је друга прича: храм је био препун! Стискала се маса, било је и редова напољу, гурање као статусни симбол… били смо сведоци огромне промене, која је утицала на наш даљи рад и путању. Након великог броја Светих Литургија, венчања, певања са Епископом широм епархије, дошло је време да се хор покаже у јавности, као самостални извођач целовечерњег концерта. То је појам који је мени ледио мисли у можданој кори. Певачи су једва дочекали!

            На галерији, ми немамо додира са публиком, нема тог контакта који прави позитиван страх, од кога клецају ноге, губи се тло, а грло се стегне као у највећем грчу... тај осећај може да пружи само „живи“ наступ, пред публиком, и тај осећај је прелеп! Постали су тога жељни, и свесни да су достигли ниво певања и сампоуздања да тако нешто и ураде. Знао сам тај осећај. Као дете када почне да хода, и пушта руку престрављених родитеља, који знају да тај тренутак сигурно долази, али нису спремни! Знају да пад може да буде болан. Касније ће себе да окриве. Такве мисли су ми се мотале по глави. Али, тај тренутак је и нама морао да се деси. И, припреме су кренуле. 

            Сала Градског позоришта је била препуна. Запослени у том храму културе су нам после говорили да нико од њих не памти да је ико привукао толику пажњу, толики број гледалаца. Седели су један другоме у крилу, седели су по двоје на седишту, седели су на поду, на балкону су се поређали и на огради. Кроз рупицу у завеси, која иначе не треба ту да постоји, али мољац не губи време, гледао сам немо у масу која је очекивала почетак. Нико од нас није очекивао толику посећеност и заинтересованост наших суграђана, који су тада, а и много пута пре и после, показали да имају слуха и смисла за уметност, али и да пруже подршку када је најпотребнија, а нама је била неопходна.

            Аплауз након отпеване композиције буди невероватно задовољство певача, посебно ако зна да је могло и боље. Ми смо тада дали све од себе, и отпевали, у том тренутку, најбоље што смо могли. Похвале, лепе речи, аплаузи, узвици одушевљења су за такво певање били очекивани. Оно што је било неочекивано, били су погледи хориста, када су изашли испред публике, која се стопила у једну велику  масу са хиљаду очију.

 

            Након хора, на бину излази и диригент. Кратка пауза, аплауз, велики, али од туче срца у ушима, једва да сам наслутио да је неко и пљеснуо. То је онај тренутак, који се скоро свима десио, када срце тражи начин да искочи, да напусти тело које полако губи контролу. Знао сам да нико не сме да види мој страх. Окренуо сам се према хору, и одједном заборавио на све, прогутао сам срце које замало и да изађе, јер оно што сам видео у очима тих младих људи, скоро дечака и девојчица, јер је такав био склоп певача, веома мало је било старијих певача, и по годинама и по стажу, натерало ме је да потиснем страх, и поведем хор у ту масу, да их обавијемо музиком, коју до тада нису могли да чују.

            На бини је био преко 50 певача. Неки су у хору били дуже, неки краће. Већина је била музички неписмена. Дошли су од куће, носећи у рукама хорску униформу, коју смо специјално за ту прилику урадили: за девојке прелепа љубичаста боја, за мушке озбиљна, црна. Нова, сва се светлела, од микрофибера, шта год то значило, падала је слободно преко тела хориста, и на неки начин их уздизала од земље, јер је то и био циљ: да подигнути у мислима, певањем публику подигнемо са седишта, да и они залебде, јер то и јесте циљ духовне музике, да уздигне дух, да молитву, осим речима, и музиком, пронесе кроз сва чула човечија, и да му за то време, барем на кратко и само делићем, одшкрине врата Царства Небеског.

            Осмех им је био на лицу током генералне пробе, за време пресвлачења, постављања, ређања нота, распевавања. Нестао је као руком однешен, оног тренутка када су видели то чудно биће у сали, са хиљаду очију...

            Руке диригента су замахнуле, лица без осмеха, који је остао негде између свлачионице и бине, су отворила уста из којих се чуо неки шум, скоро да је једва неко и запевао. Страх! Као када пливач ускочи одморан и заплива, уверен у себе и свој замах, а онда се окрене, схвати да је далеко од обале, и на тренутак се заледи, јер прва помисао је да неће моћи да стигне. Али, то је само тренутак. Руке су махале, тражиле од певача да верују у свој замах, да не гледају у обалу, речи су излазиле из грла, све јаче, све сигурније, обала је већ у видном пољу, и сви схватају да имају снаге да допливају сигурно.

 

            Страх је побеђен, уследио је аплауз, испало је као да смо тако хтели, да из велике тишине кренемо напред, одушевљено лице је заменило оно малопређашње, уплашено, и све се завршило са два биса, или са две, а можда и три поново отпеване композиције, на инсистирање публике, која није хтела да се то вече заврши тако брзо, иако је концерт трајао више од сат времена, што је за хорски наступ велики изазов.

            Тај наш први јавни наступ, 1997. године, концерт, у сали Градског позоришта, отворио је једну нову страницу у раду хора: певање на фестивалима и  хорским свечаностима у Србији и иностранству, што по мало излази из оквира деловања црквеног хора, али смо храбро ишли напред, представљали наш мали град, нашу Свету Цркву, великане србске духовне музике и земљу Србију, поносно носећи име Светог Симеона Богопримца, нашег заштитника и молитвеника пред Господом.

Чарли са Србском личном картом

Мене у ствари много одушевљава политичка плиткост Срба, непознавање историје, садшњице, а и будућности. Болест вољења свега туђег, а у исто време затрпавање своје битности. Немам времена да ширим расправу на ту тему, већ бих мало да се осврнем на свакодневна светска и Србска дешавања. Тренутно је у акцији велико покрштавање Срба... Мало, мало, па неко у Србији постане чарли. мада, колико се сећам поучних америчких филмова са русима, арапима и свим неамерима као непријатељима Васионе, они су тако звали Вијетнамце, које су исто тако ишли да убијају. Чарли...  Мада, сумњам да су они лично утицали на те србе да мењају крштено име, православно, у то погрдно вијетнамско, али имају доста утицаја на саму акцију чарлисања.

Жао ми је тих настрадалих људи. Ипак су то биле живе душе. Чињеница је да су вређали кога су стигли. А највише све остале, осим вијетнамских кумова, илити именодаваца чарлија. Све у свему, несрећа је. Али, исто као и покрштавање срба, кренула је и акција паљења свећа тим истим грешним душама, по Србији. Сетили се срби да пале свеће за ове несрећнике, који су својевремено пљували и по Србији и Србским жртвама бомбардовања, које су и они помагали својим коментарима. Али, ајде да не будемо злуради, ипак ни такве шале нису разлог за убијање. Моје мишљење. Мене само интересује, ко смишља оне вести, које су уследиле после?

Замислите сцену:

Човек, арапин, по америма и французима, што сигурно није тачно, чешља се, облачи у чисто одело, гледа у огледало док пере зубе. Мислим да то ионако сви раде... Претура по џеповима, налази кључеве од свега што има, ауто, стан, викендица, ормарић на послу, сандук са оружје.... У унутрашњем џепу капута пипа новчаник, и обавезно проверава да ли му је ту и лична карта. Ипак, иде на пут, требаће.... Можда је и украдена, ако се дружио са братом нашег највећег србина, или барем србина који је покренуо индустрију лабела и масти за уста...

Права, или украдена лична карта је на месту, љубазно се јавља својима у кући, одлази и убија онај народ, а онда заборави документа у ауту, који случајно налази полиција, и обавештава нас да је то арапин, и каснији след догађаја је познат свима.

Нереално? Чак и за америчку бе продукцију филмова чак нориса.

Али, то је истина, и ми морамо да верујемо у то. Колико год да је чудно да терориста са собом носи сва документа, а и притом их изгуби у ауту који је нашла полиција...

Или је све то намештено, или је ипак све кренуло акцијом крађе личне карте нашег највећег брата?

Ни то није лоша идеја за коначни расплет, мада, ови што кувају последњу вечеру за човечанство немају баш толики смисао за бесмисао. Они иду утабаним стазама, и ко смо ми да не верујемо?!? А то што се амери смешкају преко баре, и зезају нас на стару фору, то нема везе...

Битно је да ја и даље носим личну карту свуда са собом, осим када идем у "штету", јер бих био идиот да своја документа заборавим негде, где може да их нађе преварени рогоња, па после да ми сломи кичму.

Џабе ћу ја да се правдам да су ми је украли, да и ја имам брата, старијег, да је то можда светска ујдурма...

Да ми дочекамо Србску Нову годину како треба, иако она и није Србска, али се некако осећамо много јаки када имамо и своју нову годину. Још мало, па ћемо као и кинези да будемо бројни, а онда ће неки прецедник, бивши гробар, да нам каже да штета што нисмо жути људи, иначе би и ми владали светом, и пили воду са Нила, Амазона и сл...

Али, колико нам је велика мука, можда сви пожутимо? Једино ће лична карта да нас ода....

Само Смех Србина Спашава...

Дуго нисам ништа написао на овој мојој "страни"... Нисам имао неке инспирације, а изгледа да сам некако и ја дошао до оног тренутка када немам више шта да кажем. Или напишем.... Промашио сам скоро све догађаје последњих недеља. Ухватио сам се неког изгледа бескорисног посла на нету, који ми одузима доста времена и пажње, или сам се само учаурио. Полако почиње да ми се хвата паучина око ушију. Једини начин да је скинем је смех, али је проблем наћи разлог за исти, или горе поменути скидач последице несмеха. Не излазим често, као некада, тако да не виђам много људе који ми не спадају у ону дозу свакоднвенице. Једино колеге са посла, шофере у међуградском, понеке сподобе у мрачним буџацима наше селендре, и то је то.... Додуше, синоћ сам се прешао у рачуну и кренуо у шетњицу на минус много испод границе када је ладно, и морао сам да променим планирану путању, јер сам уочио два огромна изгладнела кера испред себе. Нисам хтео да се коцкам, јер ту забаву избегавам и са парама, а камоли са парчетом ноге, или леђа, с обзиром на количину коже коју носи онај преносилац бува и других болести. Мада ме је највише плашила спознаја броја кутњака и интензитета глади код јадне и напуштене животиње, којој сам могао да послужим као хладно предјело, док не наиђе неко крупнији и топлији. Ја сам се у то  време већ кочио од зиме, што је посведочила и тренутна збуњеност оног другог пса, који ме ја заобилазио, као у вешто припремљеној акцији лова. Сваки искорак леве ноге ми је био пропраћен звуком зарђале осовине, тако да сам добио у времену да умакнем овој вешто припремљеној вечери, чији бих ја био само надев. Шкрипање мојих зглобова као да је измамила неку прилику из дворишта. Из мрака искочи полусмрзнути стражар, чувар дворишта, али са две ноге, мада ми је признао да би се радо мењао са оним четвороножним глодачима костију, посебно када прими плату, и крене у обилазак месара. Каже, стварно их обилази, јер га је срамота и да прође поред, да макар погледа све оно што не може да купи. Препознасмо се, на сву срећу. Мој колега из школе у граду. Често се виђамо на разним скуповима на којима углавном гледамо ко је шта обукао, и по томе погађамо шта колега ради додатно да заради који динар, да покуша да преживи од плате коју добије као факултетски научени гладоноша. Ако је у питању колегиница, сложимо се у трену да је удата за ненаставно особље, илити човека који није имао ту срећу да ради у просвети, да има сто месеци распуста, не ради ништа и само штрајкује и кука како му је мала плата, а цела влада га убеђује да му је то доста, чак и много, па су се досетили да га замоле да врати држави десетак посто, да и они имају разлога да обилазе месаре. Само што они иду у иностранство, да тамо обилазе...

Елем, колега искочи испред мене, па кад ме је препознао, махнуо је руком према кући. Помислио сам да ме зове на кафу или чај, да се згрејемо, или било шта друго што се спрема од вруће воде и не захтева нека додатна улагања и излагања трошку. Погрешио сам... бацио је мотку. Било га срамота да га видим са убеђивачем или исправљачем леђа која носи човек који краде, стручно звани лопов. Чува, каже, оно мало беде, јер краду као нечитави. Сви редом. А што и да не краду?!? Мрак је, нема светла, нема пара, гледао на телевизији... Сви лопови пуштени, или никада нису ни хватани, па кренуо народ да краде, а он чува. Каже, имао пса, али побегао од глади, па га сад он мења, док псето не схвати да је тако и на другом месту, па ће да му се врати.... То ме насмеја. И, коначно, спаде ми она паучина. Од тог падања, као да ме заголицало нешто, па сам наставио, чак и на глас! Колега ме погледа, па се окрете да види где му је она мотка. Срећом, била је даље. У лудачком смеху, пронађох снаге да потрчим, иако је било ладно и клизаво, али оно шкрипање као да ми даде ритам, па полако пређе и на десну ногу. Сада сам већ трчао, брзо, шкрипао стерео, и смејао се као блесав. Некако сам изашао на главну улицу, која је имала светла. Успорио сам шкрипу, и зауставио се близу цркве. Све ми се помешало у глави, и у свему сам нашао разлог за смех. Мада сам знао да је читава ситуација у ствари болесно тужна и јадна, али, много је лепше насмејаном лицу. У мраку иза мене је остала реченица мог колеге, којом ми је помињао нешто по целој фамилији, без обзира на полове. Сада је то у моди, да не бираш. Наставио сам у лаганијем темпу, угрејан, и видно расположенији. Уз пут стигох комшију, љутог и бесног. Поменуо ми је разлоге. Нисам много слушао. Углавном су исти, као и код осталих: Пицоусти Драмосер, Дипломац, Пачић, Волин, Удовица Кора и остала скотска лопурда. Да не набрајам, знате их сви, главни јунаци Србске Апокалипсе. Испричао сам му свој догађај и вешто избегнуте батине и уједање од стране гладних звери... Наравно, додао сам мало, да зачиним, и успео сам да насмејем комшу. Поглед смо усмерили ка оближњој кафаници... Скупили смо пара за "по једну". на крају само изашли са више "по једних", у друштву неколико старих и нових пријатеља, све насмејаних и ведрих. Растадосмо се уз договор да ово поновимо ускоро, макар пили обичну воду. На путу ка својој кући, нисам више могао да се сетим ниједног разлога моје туге и нерасположења. Све ми је некако било другачије. Чак и када сам се саплео на просуто смеће око канте, нисам се нервирао. Сва она ружна лица са екрана су нестала. Што би реко наш народ, заболе ме за све. Кратак је ово живот да бих и секунду једну више губио на те полуљуде, скотове и лопурде. Идемо весело! Ближи се Божић, па Нова година! После тога долази још један део смањене плате, наставак штрајка.... Падаће снег, али не дајте да вам падне смех са лица! Нек се носе, смрадови, доћи ће други, то им је посао, да смрде. На нама је да се не дамо, да скинемо паучину и мрак. У здравље, пишемо се по Божићу, у нади да дочекамо једну стварно нову годину, бољу и лепшу, са осмехом на лицу и надом у срцу... Живели!

 

Наредио ММФ

Одлучио АВ да опљачка ово мало беде која је преостала за претходницима, који су били више него успешни. То ме увек подсети да је Србија ипак много богата земља, јер, многи су крали, краду још, а има и још да се краде... значи да има наде, само треба да престану да краду, и ето пара ко плеве!

Да ли су осетили крај лоповладе, или им је досадан живот без неких трзавица, па реше тако с времена на време да дигну туки на народ, тотално је свеједно нама који смо предмет уздизања и усмеравања  кожне фруле.

Најсмешније у свему је што и даље постоје људи који верују све што има се каже из Чаробне Кутије. Иначе, тај назив је потекао још док сам био у ЈНА, далеке 1989. Тако су тада звали ТВ апарат.

Мада, ништа се није променило. Можда је овај римејк трагикомедије само савременији и нама приступачнији, јер тренутно играмо споредне улоге, док се главни глумци веома успешно мењају. Понекад неко од нас споредних мало истрчи, или се истрти, али је све то само део представе коју режира неко са стране.

Не верујем да је наш лепи дипломац, или човек због чијих уста су фабрике лабела доживеле процват, довољно интелигентни да ово раде на своју руку, јер, ипак може да се каже за њих она по мало офуцана изрека, да они можда имају мозак, али не и микроскоп да то и докажу...

Зато они на сваку своју одлуку да мало гурну ручерде у туђе џепове правдају реченицом: наредио ММФ.

 Не знам ни шта ово значи, али ми мирише на ону чувену америчку поруку у скоро свим филмовима, нешто као мадер, факинг, или тако нешто. Мислим, а и уверен сам да је то сама суштина овог ребуса, мада можда они желе да ми мислимо другачије.

Било како било, АВ ако одлучи да поскупи бензин, иако у целом свету пада цена, он ће да се вади на мадерфакинг (у будућем појављивању ММФ).

Ако одлучи да свима смањи плате, и на тај начин побољша економску ситуацију своје породице, фамилије, штампарије диплома и фабрика лабела, опет је крив онај Мадарфакинг.

А сетио се мангуп да нам доведе и оног човека са смешним именом, чије мењање кроз богате падеже Србског језика, изгледају као и она фрулица усмерена ка нашем ауспуху, тако да ћу му име написати латиницом, и извињавам се свима због тог мог неадекватног разлога и непримереног хигијенског прљања: KURTZ.

Да никоме не падне на памет да наш АВ нема KURTZ-а и MOODA да нам уваљује овакве бесмислице, а све због човека са смешним и дугачким именом, мада има у себи и део глагола који је веома популаран, Мадерфакинг.

У сваком случају, они ће паре да нам покупе, рећи ће нам да је то урадио онај ММФ (мрзи ме више да куцам) и партнер му у том производном програму и најсатријем занату, KURTZ, Чаробна Кутија ће да нам саопшти да је свемогући спасилац из снегова, блата, воде, кризе и осталих чорбастих материја, будуће божанство, самопроглашено, АВ све учинио да до тога не дође, али спој ММФ и KURTZ-а као и оног познатог немца који је такође веома заслужан за ово стање у Србији, јер Срби много брзо заборављају, ALCHAJMER, учинио је да је наш АВ уз помоћ дипломе, гробара, свињице пачића и осталих јунака сада већ изумрле Србије, остао усамљен у захтевима да до тога не дође...

Подвиће репове, савиће вратове, напуниће џепове, оптужиће ММФ и остале органе, рећи ће нешто из чаробне Кутије, пустити Алцхајмера да одради своје, и отићи...

Остаће само Србски сеља, гоља, гологузан, који ће раширених руку да сачека неког новог зализанка, са неким новим скраћеницама, KURTZ-има и алибабама који ће од свега потребног да имају празне џакове са ознаком $$$$.... Пуни, Србијо!