У
невероватној журби и недостатку времена, сетих се да треба да одем у једну
кућну посету, породичног карактера, једно мало славље затвореног круга, у
друштву најужих чланова породице. Цео дан су ми мисли ишле другим током, а
онда, у тренутку када сам прошао поред Новог Потока, и ушавши у кућу прљав од
целодневног летњег боравка у воћњаку и пчелињаку, схватио сам да поново нема
воде... То је постало толико нормално, да ми више не смета да легнем прљав, и
том приликом не поменем ни једну особу супротног пола запослених у радној
организацији која прима плату да би у 21. веку коначно и ми у паланци схватили
све предности модерне цивилизације. Подсећања ради, Нови Поток је у
ствари липтање из канализације испред моје куће, који сада већ тече
читавих 30 дана, а у међувремену добио је и други извор у виду
препуњене шахте, или како већ, тако да сада оправдава песму: од извора два
путића... Имамо воду свуда, осим у цевима, које за то и служе. Иронија апсурда
која потврђује сав бесмисао.
У тим
тренуцима мога несећања потребе да се оде, и обавезе, на малецно славље,
недостатак воде и вишак смрада који нас запахњује из двоизворног Новог Потока,
некако сам се присетио да касним. У ствари, моја савест у облику прелепе жене
за коју могу да кажем да је моја, по старом Србском обичају, јасним гласом на
чијем крају у писаном тексту иде знак узвика, рече: Спремај се, чекају нас...!
Сада више
нисам имао никаквог изговора, кренуло је "лончирање", трпни придев
веома познат паланчанима, јер трпе док се прскају хладном водом из разних
приручних средстава за прикупљања исте, и хватање последњих штрцаја из чесме,
која ми сада изгледа као осушена грана која само смета...
Са
полуопраним зубима, у великој журби крећемо, ауто возим брже од дозвољеног да
се просушим, и опет се чуо онај глас моје жене, која је сада већ озбиљно близу
возачевог седишта, тако да је поред знака узвика, могао да улети и неки додатни
аргумент у виду длана или сличног садистичког иживљавања над мојом већ одавно
излапелом главом. Нешто у вези поново заборављене стварчице која је зафалила у
кући, мислим да је у питању био ханзапласт, или на Србском, фластер.
Утрчао сам у
огромну продавницу, која је некада била магацин, и стварно је веома велика, са
великим избором разне робе. Нећу да помињем име, али је у питању бела кљуната
птица коју везујемо за доношење деце. Унезверено схватам да раде све три
касе, што је невероватан податак за девет сати увече, јер тамо је веома тешко
натерати раднике да се умоле да крену да раде барем на једној траци, а
један сирома је био одвучен у болницу, изгубивши последњи атом снаге чекајући
да се неко појави и почне да му узима паре у замену за робу, јер је
то посао на који долази сваки дан и зарађује за живот. Нико више
није ни чуо за њега. Говорило се, онако по ћошковима, да је он један од многих
које је рода у ствари однела...
Растрчао сам
се тражећи дотично помагало када се носе уске ципеле, али никако нисам могао да
нађем. Моја лепша половина је чекала у колима, блиска родбина на слављу које ми
се чинило све даље и недостижније. Скоро сам улетео у другара, који ме упита
шта ми је, и начини покрет као Стивен Сигал, за сваки случај, јер сам, каже,
личио на манијака у нападу. А, то тражиш?! Па то ти је на оној страни, на
почетку. Деловало ми је логично, потрчах на ту страну, и оборих неке артикле на
снижењу. Испада да сам их ја додатно снизио. На означеном и показаном месту ме
је сачекало сазнање да сам требао да ударим оног мог другара, јер ме је
преварио, вероватно ненамерно, али ипак... Погледом сам тражио некога од
запослених да ми покаже где се налази чувено слово икс, која означава благо на
мапи. Сетио сам се да су сви на каси, и поново се упитао, скоро на глас, да ли
је могуће да су сви баш сада дошли у ову птичијег имена радњу. Можда је разлог
томе, што је велика и светли, значи да има струју, што је још једна тековина
цивилизације 21. века, а паланчани немају сталних прилика да уживају у
благодетима тог открића. Наравно, да не помињем иронију да је и то Србски
проналазак, а Срби га најчешће немају. Та светлост изгледа привлачи паланчане
као комарце и лептире бандерско светло. Сада, када паланка нема уличну расвету,
комарце нема шта да привлачи, осим свеже паланачке крви, која им се нуди на
сваком кораку, јер наши владаоци немају намеру да ове злотворе истерају из
града, као шиптари и хрвати Србе...
У мом
јурцању, полако сам губио наду, јер, ем нема никога да ме упути од оних који
знају, ем ме погрешно упућују ови други, који не знају. Доказ томе су и
следећа два сусрета. Први је био са колегиницом, која је такође била привучена
светлом, али породично. Скоро је постала мајка, тако да је породичну шетњу
земенила породичном куповином. Па како не знаш где је?!? зачуди се она, па тамо
су, где су и пелене...! Али, ја већ 15 година не купујем пелене, како бих знао
где су, и где је то место поред?!? Лако је њој, она говори из своје позиције
купца дечијих непромочивих гаћа, званих пелене. Жена говори о ономе што зна,
наравно... Отрчао сам до објашњеног места, и стао поред, али ни тамо нису били
лепљиви завоји за жуљеве. Већ полако бесан, јер ме упућују погрешно, на
места која не знам где су, уморан и уплашен да и мене рода не однесе, одлучно
сам кренуо ка каси, да прескочим ред, направим још неко непланирано снижење,
разбесним још некога својим безобразним проласком и сметањем, да упитам оне на
каси, који су стручни, који су плаћени да знају и да буду насмејани, да их
прекинем у отимању пара народу, а од тих пара они не виде ништа, и да напокон
одем на прославу, са које су можда сви и отишли... Извините, где се у овој
великој радњи са много редова рафова налази ханзапласт? Навијао сам у себи да
ме упути у мени знане пределе, где се налази роба коју купујем често, за коју
знам напамет распоред, место, низ, цену, акцију, реакцију, снижење... нека буде
поред гумених рукавица, љуљашке са оним дебелим јастуцима, на коју може и да се
прилегне, предвече, у смирај дана, када наша тела постану мега макси акције и
сезонско снижење за комарце.... Слатким, убедљивим и гласом пуним самопоуздања
што ће да ми разјасни вековно незнање и смотаност, она подиже главу у том
правцу, подиже чак и руку, показа прстом и поносно рече: Па, господине, тамо
где су и траке за депилацију...!!!
Док сам
бесно и поражено излазио из радње, без фластера, гледао сам у своје длакаве и никада
депилиране ноге. Можда се иза, у реду, зачуо и смех, док је један глас, мушки, дубоко
саосећајући са мојим непознавањем територије убица маља, акни и садржаја који
цури са стране и претвара у желатинасту масу, промрљао: "да сте их ставили
поред пива, човек би знао..."
Нема коментара:
Постави коментар