Полиција за животиње

Волим да изгубим мало времена по друштвеним мрежама. Интераснтно је то што се тамо ипак може наићи на различита мишљења. Штампа, као вид оглашавања и објављивања вести, у Србији, не може да се похвали тиме. Код нас је најнормалније да новинари, као и цела издавачка кућа и уредништво, пљује по политичарима, без икаквих страхова да ће имати неке последице. Још ако се пљује по наруџби неког од главоња са власти, онда је то премија.  Најуносније је када се пише оно што тај главоња помисли. Трагедија је када тај главоња изгуби своје место у пљачкању народа, па га замени неки други, још гладнији свега и свачега, пун жеље да се свима претходнима свети и покаже где им је место, па онда ти исти новинари, уредници и превртачи почну да пљују по ономе, чије су до јуче љубили д... И тако у круг, у бескрај. Лек је да човек не купује новине, штампу и остало, јер је тамо једноумље у свим својим димензијама, без обзира којој страни припада. Зато волим друштвене мреже. Тамо стварно свашта човек може да прочита. И поучно, и религиозно, и крајње идиотски. Тако сам и приметио једну нелогичност у понашању нас људи, Срба. 

Признаћете да сте и сами били сведоци, ако не и главни јунаци догађаја, да вам приђе дете, умазано, обично циганче, у ритама, поцепано и прљаво, и сигурно гладно. Обично буде отерано на овај или онај начин. 

Или слична ситуација, не тако честа, али могућа: да вам на врата позвони непозната особа, са молбом у очима и пруженом руком, у очекивању да стварно поверујете да тих 500 динара треба да издвојите из свог потањег новчаника и без речи, али са срцем пуним милости, тај износ испратите погледом, како нестаје у џепу туђих панталона.

Обично размишљање је да је та особа преварант, да од тога живи на рачун других, нека се помучи, нека ради нешто, нека заради за себе и своју породицу.... а знате и сами да ни ви са својим послом не можете да зарадите довољно, и онда вам тешко пада да помогнете другима, гладнијима од себе, који су можда већ навикли да просе, и то раде са лакоћом, сваког дана, живећи од туђе милостиње и на туђ рачун...

Свирајући једном давно, у неком хотелу, за веома велику количину новца, одбио сам понуду да прелетим у туђ кревет са непознатом особом супротног пола, иако ме је колега из бенда наговарао речима: "Нема везе што си ожењен, и ја сам. Само први пут је тешко. И ја сам први пут плакао, а после ми је сваки пут било лакше. Сада ми је свеједно". Нисам желео ни да плачем, ни да ми буде свеједно. Нисам пристајао на такав начин живота.

Исто тако осећа и просјак: увек плачу пре него што први пут пруже руку. Одсекли би је, да могу. Није лако појести свој понос, схватити сву тежину и беду, и пружити руку другима, молити, просити. Сећам се да је једна моја познаница прошла кроз све ужасе губљења посла, брака и сигурности коју је имала, испекла крофне, дошла испред школе, и чекала да деца дају новац за њене сузе којима је месила тесто. Касније ми је причала да се неколико пута враћала, јецајући и гушећи се у сузама док је очекивала да се земља под њом отвори и прогута је, са све плетеном корпом пуном крофни које је оплакала, сваку, и једва да је успела да им горак укус затрпа шећером у праху. Сада је то далека прошлост, виђам је, срећнију, без оне корпе. Испливала је некако.

Цела прича се своди на следеће: сам себе ухватим да у ону пружену руку не оставим ни динар, жао ме је да одвајам од своје породице, а онда одем у продавницу и купим храну за куче. Грануле. Има разних, са говедином, пилетином, 30% протеина, за сјајну длаку, са укусом џигерице... На оним друштвеним мрежама често видим жеље да се оснује полиција за животиње. Па слике остављених јадних четвороножних створења. Али, то су скотови, животиње, бесловесна бића! Наравно, нису они криви, опет је ту човек умешао прсте и направио их на јадна измучена бића. Али, зар није нормалније да тих 500 динара, неко даје и много више, које сам дао за мог чувара дворишта, кога и не морам да имам, али ми је лепо кад ми се мота око ногу, уситнио, разделио оној пруженој руци? Не једној, многим! Па зар је могуће да смо постали више осетљиви на длакаве носаче бува, него на децу, људе, сличне себи? Колико смо ми то богати, када свој вишак дајемо животињама? Па оснивамо полицију за животиње, као они амери, полудебилна нација? Зар смо заборавили на светост људског живота, да нас је Бог створио по свом лику, и рекао да смо сви ми слика Божија? Да ли се наша милост односи само на скотове, створења која су створена да нам служе? Па све те мале куце и маце нису вредна једне дрхтаве руке која се испречила на нашем поносном путу, којим идемо журећи да наградимо псето вештачком коском или лоптицом. А гледао сам децу која лопту мењају конзервом, неретко старом ципелом.

Шта је то утицало на нас, да престанемо да видимо људе у просјацима, а у животињама да гледамо своје најбоље пријатеље? О томе су и говорили стари, прозорљиви људи, да ће крај света да се искаже и у томе, када се људи  поистовете са животињама. Дешава се то, на оним друштвеним мрежама, мало-мало, па осване текст: "Мој безобразни газда", или тако  нешто, речи које је изговорило напуштено куче, жућа.

Треба волети свако створење Божије, јер све нас је створила иста рука и иста милост. Треба штитити слабије од себе и помагати другима, свако колико може. Али, пре свега људима, нама сличнима, без обзира на расу, боју коже, статус или нагон. Не може и не сме да нам животињски накот буде дражи и ближи од онога ко личи на нас, и у кога можемо да се претворимо, у неколико секунди и сличица из живота.