Врло је
интересантно виђење рок музике у Србији. Рок је иначе нека врста бунта, начин
изражавања несагласја са неким, или нечим. Покрет који је веома везан
за одрастање, за оно доба живота за којим касније, мање-више, сви жале. Пубертет... време, узраст,
доба, када је све дозвољено и ништа није нормално. Плићак у мору живота, у који
сви воле да легну, макар на кратко, у мислима, док их дубина дави и вуче. Тај
кратак повратак у безбрижне воде им помогне да се не утопе. А тај плићак је за
све нас у ствари и почетак тог опасног мора. Одатле оно почиње, а нико
баш сигурно не зна где му је крај. Они на другој страни знају, али за нас не
постоје. Мада, многи ће се можда разочарати када препливају некако, па им та
обала не личи на ону о којој су размишљали. Али, за то је су сами криви, јер, могли су и другачије да пливају. У сваком случају, оно што у
већини случајева буде на дну плићака је песак. Оно што треба да буде у основи
пубертета је рок музика. Зашто? Зато што је рок основица, без које ће плићак да
се замути, а онда тај мутљак наставља пут ка пучини, и оној другој обали са оне
стране. Ако је плићак непрозиран и мутан, како ће неко смети да се упути ка
дубини? Е, то је рок ен рол! То је снага која носи, која бистри, којој нико
ништа не може. Имаш проблем? Рок ен рол! Треба ти мотив? Рок ен рол! Тежак
живот? Опет рок! И чик нека они тамо помисле да ће моћи да нас јашу... е, то се
десило у Србији. Разрокавање!!!
Рок музика, у свом самом корену
настанка, је сирова, чврста, бунтовна у сваком смислу. Такви су и они који је
слушају, или барем имају шансе да постану, ако су прави рокери. Такву су је направили, и таква у свету опстаје и даље. Уз пут чини да настану и
неки њени сурогати, неуспешни клонови и израслине. Али, суштина је чврстина. Шта се десило у Србији? У Србији нема рока! Србија је
разрокана! Зашто? Да не би било бунта! Кога се људи више плаше? Чупавих,
ћелавих, пијаних, обучених у црно, или нешто од тога и рокерска мајца? Нека
крилата избечена лица, на бесним моторима, са обавезним детаљем искежених зуба,
или мајца са кебом, цецом, лукасом или неком другом зверком наше „естраде“?
Која сила ће да буде страшнија? Неколико маснокосих момака, који су обично и
добрице, ретко када навалентни дивљаци, са загрљеним дволитарским пивима,
обешеним ланцима око појаса и оном лепом минијатуром на дуксу или мајци, или
лепо обучени људи непознатог пола и неодређеног аморфног облика и стања, који
миришу на провинцију и журе на „спектакл“ који ће да нам приреди фахрета јахић,
за пријатеље лепа брена?!? Мој добри, такорећи нераздвојни другар, има сина,
малецког и по расту и по узрасту. Пушта му оне аустралијанце уз које сам и ја
одрастао, чувене рокере, AC/DC
(извињавам се због латинског писма...!). Клинац
неће сада ништа друго! Сва ова музика пореклом из септичке јаме којом се
бомбардује Србија га не интересује! Мали воли рок! И воли да скаче док слуша.
Одмах су, оца му, напали зли језици речима да ће дете да му буде дивље зато што
скаче?!? Не! Него треба да седи, гледа пинк, мада ни остали не заостају у
заостављању Србије, и да за коју годину буде један од оних који ће да климају
главом и одобравају све што им Велики Вођа каже да је за њих добро! Е, зато је
Србија разрокана! У Србији нема музике која ствара бунт према свему! Нема те
силе у младима која ће да их натера да се противе неком или нечијем злу!
Постали смо људи незаинтересовани за себе, јер, таква нам је и музика.
Безлична. Да није можда Рибља чорба рок? Немој да идеш мојом улицом? Авионе
сломићу ти крила?!? Па то није ни у рангу дечије музике! Ми у Србији немамо пет
активних рок бендова, који ће да праше, рокају и буне масу против свих који су
то и заслужили. Имамо неке групице које свирају по клубовима, али је све то
смешно! Ово што нам дозвољавају да назовемо Србским роком је бљувотина. Зато се
млади и окрећу другим изворима, зато јер и немају начина за друго. Немају ни
снаге да се побуне прво против себе, а после и против других. Зато и пролазимо
овако јадно и бедно, јер смо такви постали. Зато и могу да нам раде шта пожеле,
јер је Србија РАЗРОКАНА! А то је горе него да је освојена, јер би је кад-тад
ослободили. Овако, без рока, бунта, сирове, али позитивне енергије, лупаће нас
по главама како хоће и ко стигне. Да ли је лакше владати чопором ротвајлера или
стадом оваца? Лек? Рокање! Нема другог начина!
Нема коментара:
Постави коментар