У ово време, за који многи воле да кажу да је последње, много је зла, гнусобе и ружноће свуда око нас. Као да се сви утркују да пројаве што гору, беднију и страшнију вест, која ће обавезно да нас уведе у оно најстрашније сутра. Људи се утркују у жељи да буду најцрњи пропагатори неизвесности која је пред нама. У ствари, то што је неизвесно, јер нам је Бог тако одредио, да је желео другачије, направио би неки шалтер за приказивање будућих догађаја, као да сви желе да убрзају, али и прикажу као најцрњу могућу. Да нас убеде да је ово стварно задње време. Намерно пишем задње, јер ме то подсећа на жену са пијаце која каже да јој је на тезги задња лубеница. На опаску да није задња него последња, она са поносом каже: " Не дај Боже да је последња!", са убеђењем да је последње иза задњег...
Као да људској раси никада није било оволико тешко као сада, и да је ово најгоре што може да нас задеси, цело човечанство. Али, да не заборавимо силне велике људе, светитеље, ради којих је Господ одлагао коначно уништење познатог нам света. Нема потребе да их набрајамо, читајмо Свето Писмо, тамо су већ сви они убројани у грађане Царства Небеског. Шта је онда циљ овог мог куцкања по тастатури, док напољу година покушава да прескочи септембар, и уведе нас у зиму?
Ајмо мало веселих тема! Мора да постоји неко у нашем окружењу, ко нас весели и чије нас присуство озари? Потражимо сви неки леп кутак овог нашег града, мора да постоји, макар га сами правили, па да причамо о томе. Треба пронаћи макар део нечије среће, да му је отмемо, или га натерамо да је подели са нама. Па, није ваљда све толико црно?!? Може и горе, народе! Постоје села и рупетине које нам још нису дале председника, било чега и ког нивоа! Има још људи жељних лажних диплома, спасавање дављеника и жртви снежних лавина, купаца диплома, гробара, пицоустих драмосера... Покушајмо да се уздигнемо из овог блата! Свака мука може да се издржи на неколико начина, али се само један уздиже од осталих: херојски!
Милости, праштања, ведрине и љубави нам треба! Може то да се нађе на сваком кораку, чак и тамо где то нико и не очекује... Ево, примера ради, гледао сам филм Дух неколико пута. Деми Мур и Патрик Свејзи, покојни сада, колико се сећам. Немам неког посебног разлога зашто сам га гледао, и то више пута. Вероватно из жеље да се придружим својој лепшој половини, да проведемо заједно одређено време, једно поред другог, не обазирући се на свет около. Нема везе да ли се некоме свиђа, или не, али, тек сада, у свом последњем гледању, приметио сам реченицу, на самом крају, која ми пре није привлачила пажњу, или је нисам видео. Или нисам желео да је видим.
Та реченица ме већ неколико дана гура, иако сам је чуо на много другачијих начина, посебно од наших великих Србских писаца и светитеља. Натерала ме је чак и да сада ово куцкам, и потврдим реченицу са почетка, да лепота може да се нађе на свим местима, која чак нису ни била у разматрању. Такав филм, за неке добар, за неке бљузгав, на крају нас испраћа речима:
Љубав у теби, носиш са собом!
Нема коментара:
Постави коментар