Не бих да вршим неку комплетну анализу стања у Србској просвети, само бих онако да набацам неке чињенице које су присутне и сви могу да их виде и уоче. Нећу да величам тежину рада наставника у школи, мада је то стварно веома тежак и напоран посао, посебно у ситуацији у којој се налази наше "образовање" али и цело наше друштво, уопште. Радити у просвети у нормалном свету је привилегија, част, појам! Бити онај који учи оне друге и пружа им знање и могућност да наставе даље са својим школовањем, усавршавањем, радом... У Србији је то бајка. Прво, сви кукају како просветари имају три и више месеца одмора, како не раде ништа, како се само играју са децом, али никако да се ти исти накане да раде у школама. Једном када су успели да побегну из њених канџи, сада никако немају намеру да се врате у ту установу која их је давила и уништила, а у ствари им је дала хлеб у руке. А такви највише и кукају на школу... Мада, данас сви кукају и распињу је на крст, као да је просвета крива за све што се дешава. А у ствари, када би се мало промениле улоге, просвета би могла из корена да промени ситуацију мењањем свести у Срба. Зато и не дозвољавају да до тога и дође. Они... Који владају светом и Србијом.
Седео сам једном приликом са полицајцем.... не као осумњичени, приведени и остало, већ онако, другарски. У ствари, били смо затечени морањем да седимо на једном месту око два сата, ни криви ни дужни, али запасани обавезом, трудили смо се да то време изгрицкамо квалитетно, пошто ничега другог на менију није било. Само проблеми и кукњава два државна службеника. Прво су се отворила уста преко пута стола, чији је власник имао танке бркове, метар изнад појаса са пендреком и пиштољем, у које сам бленуо, надајући се да нећу да постанем наслов у новинама изнад рубрике: Црна хроника, у којој до детаља пише како је обманути просветни радник изазвао полицајца да примени силу, укључујући батине, везивање и опкројавање лица кожним ђоном ципела.
Тема је била свеобухватна, што се и очекује од два одрасла човека, који једино што имају тренутно од могућности је лајање на звезде. Дотакли смо се многих тема у свим областима живота у које се иначе разумемо боље него сви остали, али закључак је био да су везане руке и нама и њима, полицајцима. Ја сам кукао на нечију могућност да ради шта хоће, без казне, а он је лепо приметио да деца у школама раде шта хоће, јер им је све допуштено. Од стране оних који владају светом и Србијом. Ту смо коначно дошли до једне додирне тачке просвете и полиције. Рече ми он, и рука му клизну ка оној црној кожној палици, као да му је жао што је не користи, да би све то могло да се среди, само када би им дозволили. Опет му нервозно прорадише лигаменти, али сада на прсту који покреће окидач. Следих се мало, иако је било врућина као у пустињи. Брзо сам одговорио да је ситуација и код нас слична. Није ме чуо. Вероватно је уживао у сликама које су му пролазиле кроз главу, како је некада полиција могла да туче и бије све који крше закон, мада и оне друге, који им заличе... Повратих га из маштарије речима да и ми много пута зажалимо за тим данима, када смо и ми могли да кажњавамо за прекршаје који деца учине. Ту се мало примирио, попио воду, и видео сам да смо прешли на шарену страну новина, некако смо прескочили црну хронику, па се и ја опустих.
Закључак: полиција све зна, ко шта и коме ради, али им није дозвољено да поступе онако како се то од њих очекује. Иста ситуација је и у просвети. Деца могу да раде шта год пожеле, јер им је то дато и омогућено. Многи родитељи се згражавају и да помисле како неко лупне њихово дете. То је страховит терор! Мада, знам да су одрасли у времену када је било дозвољено физички казнити дете. И ја сам исто ишао у такву школу. Већина читалаца ових редова ће да се препозна. И много нам је било боље. Наравно, то физичко кажњавање није подразумевало драње коже, вађење зуба и ломљење костију, него чвргу, чупкање за косу, повлачење за уво... Моја разредна, дивна жена, само је прстом лупила немирка, као да свира клавир једним прстом, и то је било довољно. Није то требало да боли, већ да осрамоти тог ђилкоша који је сметао и њој, али и нама. Није сврха казне да уништи, већ да опомене изгредника, али и остале, да схвате да се не исплати бити лош. Ако ни то није довољно, онда је казна већа, сразмерно учињеном делу...
Код нас, наша два стуба нације, П и П, Просвета и Полиција, немају никакве могућности ни дозволе да казне, примерено, штеточину, и да на тај начин упуте јасну поруку свима који би желели исто то да раде. На тај начин, дошли смо ту где смо, и веома ће бити тешко да се нешто промени, осим ако се неко од ових који купују дипломе о докторате, не сете и врате у руке школама моћ коју су имале некада. Тада, ни оно друго слово П неће имати много посла, јер ће се променити свест, и биће јасно да сваки злочин има и своју казну...
Нема коментара:
Постави коментар