Волонтерисање

Седим у соби, преврћем интернет странице, и размишљам да допуним ново буренце са славином, које сам купио и донео кући са одушевљењем мајмуна који је први пут успео да поједе банану без коре. Вода је нестала у међувремену, тако да сам премијерно пуњење оставио за неке боље дане. За оне који немају срећу да живе у паланци, немање воде у чесми је нормално и у исто време чудно, као и идеја да Мајкл Џексон оснује обданиште.

Сладак укус самоуништења је накратко обузео моје мисли, али не задуго, и свој бес сам усмерио ка немоћи да било шта урадим. На то је утицало неколико сазнања, а прво је оно што сам читао на монитору, који ме је обавештавао да нисам нормалан, као и велика већина мог окружења.

Текстови су обиловали позивима ка неким волонтерским радњама по нашем усмрделом и мрачном безводном граду, у исто време запуштеном и ускоро напуштеном. Израз волонтер ме посебно одушевљава, јер откад је откривен, као да је од злата, сви се труде да га користе.

 

Пуно је позива да грађани волонтерски, у преводу бесплатно, раде туђ посао за који је неко други плаћен. У том размишљању, нестало је и струје. Сад куцкам по телефону уз пријатне глаголске радње намењене женском делу родбине наших владара. Гласови су, заједно са смрадом, улазили кроз прозор. Отишао сам на спавање.

 

Пробудио сам се ништа мање нерасположен, уз додатни налет самонемоћи, јер сам схватио да синоћни покушаји да искључим прекидаче разних потрошача ионако скупе струје нису уродили плодом. Све сам укључио, тако да ми је кућа светлела као Њујорк, истог тренутка када је струја одлучила да посети наше домове, не водећи рачуна да нам и не треба много док спавамо.

 

Она киша од синоћ се претворила у ону из времена Старозаветног Ноја. Сетио сам се целе те приче са њим, и једва чекам дугу, која је и тада означила крај. Сетио сам се и оних текстова од синоћ, и опет се унервозих. Није ми јасно, зашто одређени припадници паланачког друштва за самомучење упорно позивају волонтере да чисте, саде, секу коров и остало растиње, када то није њихов посао. Сви се нешто ухватили рада за џабе, а све у виду улепшавања града, који је ружан за медаљу.

 

Иначе, паланка може да буде један диван градић, варошица, која живи од туризма, јер има све предуслове: прелепо језеро, излетиште Микуља, и што је најважније, бању Кисељак, која има воду која је по квалитету и здравственим особинама међу неколико најбољих у свету. Наравно, ништа се од тих богатстава, које нам је Господ уручио, не користи на прави начин.

 

И сада, уместо што се позивају грађани да по својој савести крену да раде посао који никада неће да се заврши нити икоме да помогне, који је узалудан исто колико и ово моје куцкање по словима на тастатури, треба покренути те исте људе, и још већи број, да коначно радимо посао који исто тако не знамо нити нам се плаћа, као ни ово сађење цвећа и крчење корова: да се окупимо испред зграде у којој има људи који тамо долазе, не раде ништа и примају плату, да их замолимо да оду, а да ми онако волонтерски радимо њихов посао, и коначно целу паланку вратимо где јој је место. Да се неспособни уклоне са тог места, за које их је чак неко и бирао, када већ не виде да треба сами да оду, и да се ми ту нешто као организујемо, и средимо стање за дуже време.

 

Тада више неће бити потребе за волонтерисањем, јер ће свако да ради посао за који је плаћен, квалитетно и одговорно. Само треба неко да нас покрене и позове, јер ми не знамо сами да подигнемо глас и кажемо: ДОСТА!

 

Зато и пролазимо овако, да и поред језера и две реке, ми немамо ни воду, ни струју, али зато имамо ђубре на свим нивоима и у свим видовима свог постојања...