Ускоро долази зима, осећам да ће јесен да буде прескочена, мада, све ово до сада, од маја, је и била јесен. Право лето као да нисмо ни имали, ми који смо остали и одлучили да не идемо нигде. Или нас је на то натерала ситуација у оној малој стварчици која се сада узалуд зове новчаник, јер, барем код мене је случај, гурам свашта у оне празне процепе, где је неки паметњаковић замислио да се ставља новац: здравствена књижица, визит картице појединих фирми и институција које никако неће да ми требају, зато сам их и ставио ту, да не сметају, а и да ми новчаник не добије боре од празности, разни папири, и хартије без вредности.
Треба спремити све оно што ће зиму да нам учини топлијом, а и да би се тегоба оних мрачних дана, тмурног времена и тоње која пада данима, лакше поднела. Када се помене зима, људима обично падне на памет грејање, дрва, струја, чизме, снег, ладно, мраз...
Има и нас, који прво помислимо на благодети зиме, која нам се одузима, хтели ми или не, током оних топлих и претоплих дана, када се код мушкараца нешто много истегљи од врућине. Тих дана обично се тражи велика количина течности, у свим њеним хладним облицима, мада је најлепши облик који се и најлакше прими у руци, она браонкаста стаклена флаша, која запени када се отвори... пиво.
Одузимање тих зимских чаролија је мало и природно, јер тих лепота нема у време лета и летњих жега, па је некако и нормално да се човек ужели.
Ракија. Ракица. Ладна. Врућа. Мученица... Само нека од познатих тепања и градација ове течности, коју Срби воле да користе, целе године, али некако је најслађа зими. Наравно, овде немам намеру да некога алкохолишем и наговарам да постане буре без дна или алкохолни зависник, већ се има мера умерености.
Нису наши стари били блесави када су је, како се то сада модерно каже, конзумирали на празан стомак, сабајле, ујутру, пре било какве активности, физичке и психичке, а посебно пре било каквог усменог изражавања у виду хране. То их је одржало, а и одржава, те неке, поједине, којима је то најдражи остатак традиције која мора де са сачува и пренесе млађима, као животно искуство и нарочити услов за продужетак живота и боравка на овом свету. Нећемо сада да расправљамо о утицају ракице на здравље, јер сви наши старији боље изгледају од наших млађих.
Још када се тој течној наслади дода и мало киселог купуса, ето разлога за дружење и целовечерњи разговор. Зар то није боља варијанта од бесмисленог буљења у фејс, и губљења и времена и вида поред оне мале кутије која зрачи ћорава посла? Ретко када ће да се деси, да у умереним количинама и ситуацијама, човек седне и навали на флајку љуте сам као пањ. А то се ради када се седне уз комп. Бива се сам. Самује се испред милиона људи.
Обично људи мисле да убију досаду и нерад седењем поред рачунара и гледањем у туђе карте, кревете и животе, сами, варајући се да учествују у разговору и да доказују теорију да је човек друштвено биће. Много лепша варијанта је она, старинска, чашица разговора уз мало љуте и приложене зимнице, у топлој соби, а и не мора, са "три де" другаром, пријатељем, уз жустро вођење свих светских и белосветских тема. Тада на површину изађу решења за све проблеме глади, киселих киша и недостатак калцијума у роговима афричких бивола. Сва памет се тада искристалише. А посебно се тада има увид колико у ствари правих пријатеља имамо, који ће да седе са нама, разговарају и друже, без икакве посебне потребе или разлога.
У тим ситуацијама, када се искључе они додати пријатељи, када се један део нашег живота подели са другим бићем, ракија је незаобилазан чинилац, јер свака тишина и незгодан моменат може да се пресече питањем: " Ел може још једна?". Тишина је пресечена, моменат нестао, разговор се наставља...
То су изгледа заборављене могућности, јер смо отуђени једни од других, седимо у соби и блејимо чекајући да неко лајкује нешто, и не сетимо се да позовемо свога старог и провереног пријатеља на чашицу. Други пут ћемо да расправљамо колико то човек може и да има правих пријатеља у животу, мада је мислим да му је један прави и искрени довољан...
Одо да позовем другара, оладио сам једно кило дуњеваче, а за остало се сналазимо у ходу. Знам пријатеља који ће увек да се одазове, а и из искуства знам да има одличну ракију, понекад и прода људима сличним нама, а остало нам је још да решимо отапање леда, као и проблематику хорског певања у случајевима када падне ваздушни притисак, а месец је у свом котрљању отишао негде доле, па се не види... Треба то да решимо ових дана. Живели!
Нема коментара:
Постави коментар