Србија против Немачке

Чудне мисли су му се мотале по глави. Никако му није било јасно нешто што би требало да буде очигледно и веома једноставно. Свако ко буде дошао у додир са зараженим човеком, добија исту болест, исте или слабије снаге. Како кога дохвати, али ипак скоро свака људска креатура буде захваћена разим вирусима, само ако буде у довољној близини. Чак и у случају да није на домету скока тих ситних сподоба које знају озбиљно да наруше здравље, понеки појединци се досете, па катапултирају бактерије из уста кашљањем или кијањем, небитно, важно је само да се не стави рука на уста, и да се на тај начин онемогући услужно зараживања околине вирусом, па макар био и смртоносан. Важно је само да се та болештина шири даље и разноси, без прилике на жалбу или некакву заштиту од тог пријатељског издаха пуног интимних додира.

То је природа заразне болести. Мада, ако сте довољно у средини где болест обитава, није чудно да се и ви разболите. Е, то је њега мучило, и никако му није давало мира. Природа болести која окружује човека. Мада, човек се веома брзо привикне на све врсте окружења, и на тај наин чудесно опстаје у природи, каква год да му се задеси.

Интересанта је Србска природа. Немогућност да се зараде пристојне паре, од свог рада и од своје завршене школе, тера многе наше наследнике Немањића да одлазе у друге крајеве наше планете, са само једном сврхом: паре!

Наравно, године бачене на школовање, силне паре потрошене на књиге, путовања, семинарске радове, приватне станове, исхрану, све је то, испаде, бачено узалуд. Њему се чинило једино да трошак исказан у новцу потрошеном на пиво није био узалудан. Како би се иначе сада сналазио у животу, да није имао ту врсту праксе и уношења витамина бе?

А није му било ни јасно када крене преко улице, тражећи додатне начине да заради, сећајући се свог дипломског рада и завршетка факултета, одакле овим младићима паре за овакве аутомобиле? Када су почели да раде, и шта, да би извукли вишак пара из новчаника и обрадовали себе једним красним примерком западне технологије?

Онда би сео на клупу у парку, наместио се пажљиво на једину дашчицу која није поломљена, и кренуо са размишљањем...

Велика већина наших Срба који оду да раде, обично на запад, оду без много пара, у изношеном оделу, аутобусом или возом, можда и својим аутом, који је већ прешао 15 година. Врло брзо, јер је Србин веома способан, пронађу посао, замене и одело, и ауто, нађу стан, и почну да раде. Много да раде. Ништа више него ми овде, али разлика је што се то њима плати. Ми можемо да радимо 26 сати дневно, али платиће нам само 4. Веома брзо, болест звана западна цивилизација, почиње да их напада. Имуни систем стваран годинама у беди и немању ничега, почиње да слаби. Оне старе, Србске изреке у којима се псује по немцима, швабама, америма и осталима, почињу да бледе. Све дебљи новчаници од разних валута, картица и меница траже боља одела, са кошуљским крагнама способним да носе све веће количине злата, огрлица и крстова.

Почиње трагање за што бољим приказом богатства у виду бесних аута, летовања и немилог трошења. Онај вирус који је искашљан у неком од метроа, ухватио је нашег Србина неспремног, како би рекли, спуштених гаћа, и он је заражен! Ухватила га је манија за евром, мерцедесом, бембаром, тозла да виси одасвуда, да сви виде његову неуспешну борбу против тог империјализма!

То се посебно види, на повратку, наравно кратком, у Србију, која је сада само успутна тачка ка даљем одласку у неизвесну борбу. Почиње наш геџа да развејава свој вирус и овде, на све начине, али безуспешно. Нема овде способности да тај вирус преживи. И то га чини несрећним. Улази у ауто, обично паркиран супротно свим правилима, за какав прекршај тамо губи и дозволу и годишњу Србску плату, баца пикавац на улицу, пљуне, залупи вратима свог новог џипа, извади нову пљугу, а празну кутију баци кроз прозор на улицу или травњак, очајно појачавајући неки глас човека кога муче најљућим мукама, уз пратњу на хармоници и призвук блиско-далеког истока. Погледа у крстину на ретровизору, прекрсти се, и оде у онај болесни, западни свет...

На клупи је постало жуљевито и незгодно, па је наставио да хода, имајући благ осећај утрнулости у кичми, као последицу убадања наслона под плећку. Размишљао је, храмајући и поскакујући са жељом да му крв сиђе у утрнула стопала, да ли да уђе у препун аутобус и добије неко труљење у мишићима од стајања, гажења и гурања, или да настави да размишља, ходајући као згажено пиле. Одлучио се да седне на оближњу клупу, која је имала све даске за седење, наравно без наслона, али ће успети да обамрлу ногу одмори за очекиване напоре.

Никако му није било јасно, како од свих вируса запада, који врло брзо нападну и запоседну Србина, ниједан културан није заскочио пробијача солунског фронта и зачетника Великог Рата? Како сви вируси куповине аута, мобилних, телевизора, одела, технике, чоколаде, пића и осталих опијата буду јачи од једног, јединог, културног? Како сви заволе све немачко, осим културе? Немачке музике? Немачке дисциплине и префињености? Како су скоро сви они заобишли кашљање Моцарта, Бетовена, Вагнера или Брамса, Бон Тона? Или су тај вирус преболели и надјачали кратким боравком у Србији, која је изгледа свакоме од нас уградила неки код, којим се успешно боримо против тог западњачког зла, званог култура?!?