Најгоре ми је чекање. Целог живота нешто чекам. Није проблем ако то чекање на крају буде награђено неким успешним или срећним крајем, мада је и тада смор до бола.
Чувена шалтерска чекања, таман дођем на ред, а онда ме нељубазно намрштена особа са оне стране рупе у стаклу пресече погледом, и док ставља неки картон или другу препреку која означава прекид рада, каже: "сачекајте мало!".
У тим тренуцима схватам сву различитост појма "мало". Онда се сетим свог љубазног зубара, који закрвављеним очима притиска ону зујалицу, тешећи ме: "ево, ево, само још мало". Докле мало? До мозга? Или до границе коју ако пређе, постаћу саксија са једном рупом вишка на дну?
Сачекајте мало... Чувена мисао обично надрнданих службеника, којима је посао да се крију онда када је то најмање потребно. Нагледао сам се разних врата, иза којих се налази циљ чекања, а између нас је створ коме је посао да их затвори мени пред носом, са или без осмеха, увек уз речи: "сачекајте мало!".
Чекање има некада и понеку позитивну црту, као упознавање. Може свашта да се упозна или спозна и сазна. Ко је шта и кога појео, срео, видео, преварио, не дај Боже, убио!
Колико може да смрди вуна, памук или синтетика. Чак и ти мириси могу много да открију о њиховом власнику и носиоцу. Такав случај је интересантан зими, када захладни, па крене вађење јакни и бунди, које су стајале и устајале, примивши разне ручкове и процесе пржења. Тада обично пaдне и киша, која пробуди сећање на све те дане кад је храна спремана, и док чекам на једној нози станицу на којој силазим, чекам да ми се огромни лонац пасуља помешаног са прошлогодишњим пијаним шараном склони с ноге, и прође далеко од мене, још даље од две сарме које су управо кренуле ка излазу.
Слично је и у чекаоницама, само што има мање гажења а више мимохода разних неимениваних ручкова и славља. Тада стварно човек може да сазна историјску занимљивост породичног стабла, и комплетну слику, крвну, протеинску и зубну, слушајући те занимљиве наслаге научених прича, које само мењају место свог излагања.
Невероватно је колико човек може да се зближи са особом која седи поред и покушава да своје колено намести баш на оном месту које је малопре заузимала моја нога, али је сада лакат дотичне особе кренуо да ми помера оно ребро које ми је остало читаво од ономадашњег чекања у реду да платим нешто, за шта ми је чак наплаћена и провизија, тако да сам померио тежиште на леву плећку, надајући се да ће столица сама од себе да се продужи.
Пошто је то равно нашем надању у бољу будућност у коју нас води Аца пицоусти драмосер, одлучим да устанем и прошетам мирис своје кухиње, у нади да ћу можда да прођем неприметно, или макар оставим утисак човека који није вегетаријанац.
И тако, чекању никад краја, а остало ми је да сачекам одлуку наших владалаца о могућем смањењу плате. Ако се то не деси, онда нас чека пад динара, скок цене струје и свих осталих животно неопходних ствари, тако да испада да је боље да су ми и скинули део плате. Мада, опет би нас сачекала струја иза неког ћошка....
Све у свему, чекајући да нам се нешто деси, сачека нас нешто још горе, и то је цела иронија нашег живљења у Србији: чекам да ме нешто иза угла сачека.
Нема коментара:
Постави коментар