Један обичан дан у животу, као и многи претходни, али се на крају испоставио као след погрешних одлука, заснованих на претходном искуству. Волим животиње, те из тог разлога увек у дворишту имам пса, у различитим видовима, а најчешће као чувара. Мада, имао сам и оне који лају када су безбедни, а када треба, они побегну или се умиљавају, тако да се деси да изгледају као лавови када неко треба да уђе у двориште, а када је улазак учињен, онда се сете да имају нека посла тамо доле, у другом делу ограђеног простора. У ствари, побегне од потенцијалне опасности, или се уфуња око посетиоца, као у фазону: де си, одавно те нема!
Тренутно, имам таквог пса, лабрадор, женка, лепо и паметно куче, које одбија да се замера људима који долазе или пролазе.
Учинио сам једну грешку, коју сам правио много пута пре тога, па ме је то и преварило да је направим поново, и дао сам јој коску да једе. Знам и сам да кост нема никакву улогу у исхрани пса, можда само док је младо, али и тада једино хрскавица може да учествује у неком побољшању исхране. Али, кост нема ништа у себи, или веома мало, а може да буде веома опасна по здравље вашег љубимца, овог пута мог.
Промена у понашању, покуњеност и безвољност је утицала на одлуку да се позове Влада. Он је човек за те проблеме. Он зна. Он решава. Он лечи, јер је ветеринар. Имамо, породично, у њега поверења довољно да му поверимо свог четвороножног балавача панталона, руку и свега осталог што је чисто и није планирано да буде обалављено. Врло брзо, али темељним прегледом, установио је да је куче нешто појело. Сумња је пала на коску, а и сећање нас још толико служи да смо могли да установимо јеловник од пре два дана, који је био на менију нашег пса.
Оно што сам и сам знао, остварило се: кост је прогутана, велика, оштра, и сада цепа, кида и реже желудац и унутрашње органе нашег лабрадора, који осећа бол при сваком кораку и промени положаја тела. Узалудна је моја прича да сам знао за опасност која прети од коске, треба само да ми улете два длана са стране, и питање, кад си знао што си дао. Али....
Кренуло је лечење, ударане инјекције, ранисани и остали "медикаменти", уз наду да ће да помогну.
Закључак? Нема потребе. За неки дан ћу да сазнам колики сам мајмун испао радећи нешто што знам да није добро, али вадећи се речима: неће, неће. А неће и оће иде заједно, и ако сте размишљали о исхрани пса са додатком костију, немојте! То није урбана легенда, или чуо сам да може, рекао ми тај и тај, па све у круг. Ко не верује, увериће га та кост једног дана, када се не нада том следу догађаја. Надам се само да ће моја Леа да издржи моју глупост, јер смо се навикли на то мало, црно, лајаво створење, које се радује при сваком сусрету, не размишљајући да ће та рука која је храни, можда и да је убије.
Несвесно или не, њој ће тада да буде свеједно.
Нема коментара:
Постави коментар