У чекаоници је било свега, осим кисеоника. Људи који су се ту нашли, изгледали су као да их је неко по казни ту поставио заувек. Погледи су им били тупи и глупави, пуни наде и очекивања да ће неко од белих мантила да их примети. Беломантилаше је одликовала велика брзина и способност да не виде и не чују никога ко је ван беле опреме. Чудна је та брзина и умешност непримећивања људи који ту седе и чекају помоћ баш од њих, који су још и плаћени за то.
Он је седео у углу, неприметно, чак и више од оних других обучених у невидљиво. Питање које је сам себи постављао је, шта би било када би сад устао и поделио по два длана свим белогардејцима? Посебно сестрама које имају само средњу школу, али као да су тиме попиле сво знање ове васељене.
Пролазило му је кроз тело осећање задовољства при сваком новом шамару којим је облагао кретенске изразе лица чији су власници у исто време и успешни полагачи хипократове заклетве. Један примерак је био окачен на зиду изнад његове главе, у лепом дрвеном раму. Није могао да одоли замишљању слике како се тај оквир уметнички обавија око главе једне дежмекасте сестре. Наравно, то сестра је назив који нико не схвата одакле је и зашто би неко вештице у телу грешнице звао тепањем.
Поред његовог лица је пролетело бело страшило, упорно успевајући да не види и чује да је зову. Журно је улетела кроз прва врата. Вероватно се није ни упутила тамо, али је крајичком ока приметила човека који се намерио да је нешто пита. Вештим маневром је успела да га избегне, и нашла се иза врата, која нису била циљна. Вероватно је тамо срела још кога од белих мантила, који су се, као и она, играли новосмишљене игре: како избећи пацијента.
Он је и даље у себи бројао до десет, сада већ 43. пут, или који више. Није ни битно, већ је почео да прескаче парне бројеве, и коначно је експлодирао, негде између прескочене шестице и седмице у долазу.
Кренуо је од мајке. Именица која се најчешће помиње у комбинацији са глаголом који означава радњу прављења детета. Зачуо се кашаљ из просторије поред. За мајком, уследило је градацијско ређање умних стања и болести, шизофрених манија и телесних слабости. Из још једне просторије као да се уз кашаљ начуло и комешање. Изгледа је његово познавање болести и женске фамилије дошло тамо где треба.
Није губио снагу, а ни инспирацију. Мењала су се сродства, деца, родбина, и скоро све што има органе у које нешто може да уђе или да се гурне. Показивао је спретност у брзом изговарању тешких деформитета главе, уста и неких органа који још нису откривени, или ће такозвана еволуција да их створи. Отворише се врата, коначно. Изађоше и сестре, и браћа, и лекари, домари, ко зна ко све. Сви у чекаоници су више гледали у ту малу просторију из које је куљнуло толико белих, сада мало изгужваних, мантила са по две ноге. Никоме није било јасно, да ли су лежали унутра, висили, али су сви стали. Он није марио за ту просторну илузију. Намерио се на првог. Касније им је било жао тог човека, који није схватио зашто се није сетио да изађе други, макар.
Све се брзо завршило. Рекоше му да се смири, да не виче, ипак је у чекаоници пуно болесника. Онај што је изгледа тог дана устао да би се на њега драли и који је изашао први, постајао је све мањи под силом беса пута убрзања којим је наш гневни чекалац махао рукама, сада већ видно мирнији. Она множина белих одела се разишла, свако је ушао на нека врата. Нема везе да ли су права, ионако нико не ради свој посао. Тада му је прошло кроз главу да су се тек сад сетили да у чекаоници има болесника. То га је мало зауставило, што је било довољно да онај јадник на кога се намерачио, некако побегне у сасвим други крај. Помислио је да он у ствари и није лекар, већ су му обукли бели мантил, да би се бесни брецали на њега.
Иза неких врата, зачуо се шум, изашла је сестра, и прозвала управо њега, јединог који се сетио да је жив, и да је човек, према коме се односе као према џаку бачених дроњака. Изненађен, ушао је, врата за њим се затворише, а онај глупави изглед на лицима у чекаоници је само разменио места. Унутра, сачекаше га насмејани и веома пријатни ликови. Добио је упуте за разна испитивања, одмах је пронађен разуман разлог његовог чекања, дадоше му пун картон налаза, и заказаше му и контролу. Љубазно га испратише до врата, уз осмех. У пролазу, сетио се да погледа у ону просторију, опет је почела да се пуни. Крајичком ока, приметио је да су сви они који су га прегледали отишли у то собче. Затворише се врата. Он је изашао, срећан што је чекао само три сата, уз малу дозу нервирања.
У чекаоници и даље није било довољно кисеоника.
Тупави погледи су поново разменили места.
Нема коментара:
Постави коментар